Čelična ruka maršala: Tito je znao da bez Srbije nema Jugoslavije

Featured

Ознаке

Josip-Broz-Tito

Dvotomna studija „Tito i heroji“, slovenačkog akademika Jože Pirjevca, u izdanju „Lagune“, nastala je na osnovu višedecenijskog istraživanja dosad neotvorenih arhiva iz nekoliko država.

Priča o maršalovom životu istovremeno iritira i fascinira čitaoca. Autor otvara dilemu da li je Tito bio heroj ili zločinac koji se bez milosti obračunavao sa neprijateljima.

Prijevac je doputovao u Beograd da bi predstavio svoju knjigu, a, na početku razgovora za „Novosti“, kaže da Tita nikad nije upoznao.

– Ipak, smatrao sam da mogu o njemu reći nešto novo, jer sam proučavao arhive koji dosad nisu bili istraženi. Počeo sam 1979, čim je postala dostupna arhivska građa u Londonu i Vašingtonu iz 1948. Pomislio sam da bi trebalo da vidim šta ima o konfliktu Tita i Staljina. Prvi sam video ta dokumenta i na osnovu njih sam napisao knjigu. Od tada se bavim samo Jugoslavijom i Titom.

* Zbog čega Tito, mnogo godina posle njegove smrti, izaziva toliko zanimanje?

– Bio je najmarkantniji vladar Južnih Slovena u proteklom veku. Ličnost koju, sa pozitivnim i negativnim osobinama, nije moguće zaboraviti.

* U knjizi navodite da je Draža Mihailović bio Titova slabost. Jednom je, kako ste napisali, čak izjavio da bi Mihailović sigurno bio na njihovoj strani samo da nije bio za to da se vrate Karađorđevići.

– Tito je gajio veliku naklonost prema Mihailoviću. Ali, oni nisu mogli sarađivati. Ciljevi su im bili različiti. Tito je želeo revoluciju, Mihailović da vrati kralja Petra natrag na vlast. To su bile potpuno različite ideologije. Mihailović je mislio da je Tito bio Rus i verovatno ga zbog toga, kad je imao priliku, nije ubio. Zanimljivo je da su jednom prilikom, čak, spavali u istoj sobi. Celu noć su razgovarali, ali razlike u ideologiji su bile toliko velike, pa nije mogao da se stvori teren za saradnju.

* Kako se Tito obračunavao sa neprijateljima?

– Posle rata obračunavao se krvavo. Bez dvoumljenja kažem da je ubistva do kojih je došlo 1945. naredio Tito. On je glavni krivac. Tito je bio pastir, a svaki pastir je i kasapin. Ne možete biti jedno, a da niste drugo. Znao je biti surov. Ipak, posle spora sa Staljinom shvatio je da nema smisla fizički likvidirati protivnike. Bolje ih je zatvoriti, penzionisati i na taj način odstraniti. To se dogodilo sa Milovanom Đilasom, Aleksandrom Rankovićem… Jedini koji je preživeo bio je Edvard Kardelj, mada se njih dvojica nisu voleli. Bilo je mnogo konfliktnih situacija među njima.

* U knjizi gotovo i da ne spominjete Goli otok. Zašto ste preskočili ovu veliku temu?

– Šta možeš kazati o Golom otoku?! Da bi se prikazale sve tragedije koje su se tamo desile potrebno je napisati novu knjigu. Pomenuo sam kakav je užas bio Goli otok i kakav je režim tamo vladao. To je za mene bilo dosta.

* Da li je Jugoslavija bila veštačka tvorevina?

– Jeste. Naše stvarnosti su bile veoma različite. Naši intelektualci i političari bili su u iluziji da se može ostvariti jedna država samo na osnovu istog jezika. Ali, to nije dovoljno. Postoje istorijske, religiozne i civilizacijske razlike. One su toliko velike da je bilo nemoguće staviti jugoslovenske narode u isti koš. Jugoslaviju je bilo moguće držati skupa samo čeličnom rukom. To je znao Aleksandar Karađorđević. To je činio i Tito. Kad čelične ruke više nije bilo – Jugoslavija se raspala. A Tito jeste bio Jugosloven. I dobro je znao da bez Srbije nema Jugoslavije. Nije slučajno želeo da bude sahranjen u Beogradu. Dugo je razmišljao da li da ga sahrane u Kumrovcu, na Sutjesci… Onda je rekao da je najbolje da to bude Beograd, jer je on lep i srećan grad.

Umeo je da zgrabi priliku

– Tito je bio kompleksna ličnost. Čovek skromnog obrazovanja. Bez škole, bez velikih perspektiva u životu. Da nije bilo revolucije i komunizma, on bi bio bravar. Ali, imao je sreću da je umeo da zgrabi priliku i da se izdvoji kao proleter. Zanimljivo je da lideri komunističkih partija u drugim zemljama nisu bili kao on. Svi su bili školovani, više ili manje. Tito je bio proleter i znao je to dobro da unovči. Na tome je napravio karijeru. Biti proleter nije bilo dovoljno, Tito je bio inteligentan i ambiciozan. Plenio je svojim šarmom. Imao je i veliku sreću, a u životu bez sreće nema ničega. On je tridesetih godina, kad je u Moskvi bilo mnogo opasno – preživeo. Tri-četiri puta je bio meta za likvidaciju. Ali to se nije desilo. Sreća.

– Titov odlazak iz Beograda u partizane bio je veoma dramatičan. On i njegovi drugovi iskočili su iz voza negde kod Užica, pravo pred gostionicu punu pijanih četnika. Malo je falilo da ga četnici streljaju. Pustili su ga kada im je rekao da bi trebalo da se vidi sa Dražom da se nešto dogovore. Kada je stigao do partizana, i oni su hteli da ga ubiju. Pomislili su da je strani agent, jer je bio dobro obučen i imao je nemački pasoš.

(Novosti)

Čelična ruka maršala: Tito je znao da bez Srbije nema Jugoslavije.

СЛОВО МАРКА РИСТИЋА / Предраг Пузић

Featured

Ознаке

Колико је књижевник Марко Ристић (1902/1984), обојен другом идеологијом и са позиција нове, тек стечене, власти, октобра 1944. године, био“убеђен“ да је дошло време да се изврши, овај пут, не  ревизија вредности , већобрачун на живот и смрт са појединим дојучерашњим колегама?У даљем тексту ћемо само овлаш изнети неколико података који, на особен начин, говоре о могућим поводима и разлозима Ристићевог послератног салта.
Као што смо већ истакли, Марко Ристић је родоначелник српскогнадреализма, књижевног правца у чијем су постојању представници новог реализма видели опасност по свој покрет. Иако је у то време, срединомтридесетих година, и сам припадник револуционарног покрета, Ристић нијемогао у потпуности да прихвати наметану партијску тезу да поезија треба дабуде искључиво у служби револуције. Сматрао је да песник своју мисијууметника не сме да жртвује нити да је строго подређује идеологији иполитичким циљевима, уколико не жели да изневери и изда и себе и своје стваралаштво. А управо је покрет социјалне литературе (и новог реализма каоњеног наставка), у својим основним постулатима одузимао песнику право на своју реч и свој глас. „Ако се хоће да поезија буде стварно од користи уисторијском процесу овога времена, песнику не треба постављати искључиво практичне задатке и спутавајуће опортунистичке забране“, пише у то времеРистић.
(96) И управо је због тога, као и због њених слабих песничких домета, за Ристића социјална поезија постала „један досадан архаизам“, једно „јалово и бедно свођење читавог културног и књижевног рада на фабриковање и наметање“, она је и ретроградна „ако значи корак унатраг уместо корак даље у еволуцији људске свести.“.
Овакво схватање поезије и њене улоге у историјском и друштвеном процесу, Ристић је поновио и неколико година доцније, 1939-те., у Крлежином  Печату, онда када је сукоб на књижевној левици, заоштрен управо око ових питања, достигао своју кулминацију. С једне стране и за једним концептомстајали су Ристић, Крлежа, Дединац, Давичо, Васо Богданов и други, а другу страну и други концепт представљали су Зоговић, Ђорђе Јовановић, Глигорић,Ђилас, Коча Поповић, Финци, Душан Матић, Отокар Кершовани.
На сцени је, заправо, вођена једна од беспоштедних битака за идејно и политичко учвршћење КПЈ, а у таквим биткама учесници су користили, у зависности од тренутка или потребе, различита оруђа. Етикетирање је било једно од убојитијих, и зато омиљено на обе стране. Крлежа је, на пример,Ђиласа и Зоговића назвао „овновима“. У недостатку ваљаних аргумената идруга страна је прибегла рецептима већ опробане бољшевичке алхемије -Ристић је проглашен „надреалистичким непријатељем народа и културе“,“контрареволуционаром“, „витезом презира према народу“, „троцкистом“,“моралним и политичким мртвацем“. Кершовани је био, додуше, нешто блажи:“Ми одбијамо његово схватање поезије, улоге и задатка песника каоирационалистичко, идеалистичко и антисоцијално“.(97) Умешао се чак и генерални секретар Јосип Броз, што је већ само по себи говорило о тежини и озбиљности сукоба: „Неки наши часописи пружају своје гостопримство таквим типовима као што је надреалиста Марко Ристић, интимус паришког троцкисте Бретона. Томе Ристићу, који је хтио даобогати и надопунимарксизам надреализмом и који данас потајно клевеће СССР и његову народну културу,који јавно пише да се шпањолски народ борио за сан, за иживљавањеподсвијести, да су се Мајаковски и Јесењин убили, јер су се отуђили руској стварности (разочарали) итд.“ (98)
Дакле, са самог врха југословенске комунистичке партије, од особе којаће једва пет година доцније загосподарити државом и постати „власником“ и Ристићевог живота, Ристић је проглашен троцкистом, а његов рад непријатељским и издајничким.Две године касније, други светски рат се проширио и на границе Југославије. Комунисти дижу свој устанак, позивају у борбу и дојучерашње,што би рекао Матош, „протуношце“, на своју страну. Између осталих прозван јеи позван и Марко Ристић, али се он не одазива правдајући се својим нарушеним здрављем. Ратне године провео је углавном у Врњачкој Бањи, у хотелу свогтаста, који се налазио преко пута немачке команде за Југоисток. У том долазиоктобар 1944. године и дуго очекивано ослобођење. Ристић је сада упобедничкој колони а његови чланци на првим странама београдске  Политике.
И у чланцима позиви на обрачун. (?!)

Наравно, Марко Ристић није особа која повлачи обарач. Он је одједном (исамо?) постао ревносним службеником партије, и њеним гласноговорником, он,који је пре рата сматрао да прави песник не може и не сме да постане портпаролом ни једне идеологије: „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету , укључује освету „. Овако гласи део једног Ристићевог текста (99) из новембра 1944. године, штампаног у београдској  Политици. До лета 1945-теон је и у  Борби и у Гласу објављивао чланке сличне садржине.
Када се позива на Поповића и Дапчевића, Ристић то, наравно, не чини случајно. Реч двојице Титових генерала има своју тежину, а показало се и својуцену. Ристић је спреман, и овај пут довољно одважан, да оправда указано муповерење.
Другови Пеко и Коча (100) су заиста рекли то што су рекли, у интервјуу Политици од 28. октобра 1944., у првом броју објављеном после ослобођења Београда. Дапчевић је, неколико деценија касније, у својој књизи За Београд (101),
још записао како је он у то време „знао“ да реакцијастрахује од праведнеосвете. Поповић је, некад, такође припадао српском надреалистичком кругучији је номинални шеф био Марко Ристић. Међутим, овај пут улоге су билеприлично измењене.
Тообухватање освете, по Марку Ристићу, састоји се још и у“немилосрдној казни“. Разлог за овако драстичну меру он налази у следећем:“Јер и неуклоњени издајник је квасац будућег издајства“. И све је то ништадруго дообавеза, а ево и ко је тај због кога се све то, наводно, чини: „На то насобавезује и будућност и наша и наше деце“.
Дан након објављивања у штампи списка од 105 стрељаних људи, МаркоРистић се осетио обавезним и, по свему судећи, одговорним, да о томе напише коју уметничку реч. Еуфорију не скрива: „Заједно са кољачима и агентима… ионе које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима… победоносни народ почео је већ да уништава“. (102)
Средином децембра Ристић се поново оглашава у  Политици. Овај путњегова нова мета је Дража Михаиловић, а успут, наравно, и други „издајници“.И поново следе препоруке и позиви за уништење. А ево коме и на који начин:“Српски народ може ту срамоту, ту прљавштину да спере са себе једино једнимбескомпромисним и тоталним уништавањем свих оних услова који су ту прљавштину омогућили, једним потпуним чишћењем свега онога што је тај гад условило и излучило“. (103)
Опраштања нема, јер би „праштање и заборављање било криминал премачасти и срећи народа“.

Који су још мотиви Ристићевог салта?У једном од ратних бројева партизанског  Гласа (104) Ђорђе Јовановић јепозвао Марка Ристића да се придружи партизанима, сматрајући његову пасивност „дезертерством из револуције“. Овај се не одазива. Јесу ли ондањегови уводници у  Политиции у другим листовима  покушај искупљења?Искупљења и за оне тешке квалификације којима је, са највишег партијскогместа, означен пред рат?
Милован Ђилас овај Ристићев салто назива његовом „жељом за сређивањем односа са партијом“. Управо је Ђилас особа са којом се Ристић, уоктобру и новембру 1944. године, састаје у београдском хотелу „Мажестик“, у коме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је и“Агитпроп“, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом руководиЂилас, уз бројне сараднике – Зоговића, Куленовића, Дедијера, Ћопића,Финција. Ту је основана и редакција  Борбе са старом, побројаном екипом и дата дозвола Рибникару за штампање првих бројева Политике. По свој прилици, ту је и Марко Ристић „уведен у посао“.
По сведочењу Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у „Мажестик“ носи ташну са документима о држању београдских интелектуалаца за време окупације. Два идеолога, један бивши,надреалистички, и други, актуелни, комунистички, „спријатељују се“ и разрађују план.И, лов је отпочео.Само, овај пут жртве су већ биле заиста жртве. Имена са списковимастрељаних објављивана су у штампи готово сваки дан. Требало је само јавностуверити у оправданост таквог делања и, наравно, припремити је и за наредна.Поготово када је била у питању ликвидација политичке и културне елите предратне Србије.Марко Ристић је још у међуратном периоду словио за егоцентричну и сујетну особу, склону идеализовању сопствене личности, у сталној потреби да буде изнад осталих, да суди и пресуђује. Карактерним цртама његове личности својевремено се позабавио и књижевник Јанко Туфегџић, унук Јанка Веселиновића: „За најбољег пријатеља или књижевног сабрата, у стању је да каже у извесном тренутку, кад му се учини да је у положају да дели преимућства, незгодну реч“. (105)
И материјална страна је у Ристићевом случају одиграла битну улогу.Унук некадашњег краљевског намесника Јована Ристића, школован уФранцуској и у Швајцарској, власник неколико имања која су доносила добре приходе од ренте, он у новим, послератним приликама на тако нешто није више могао да рачуна. Будућност, овај пут под новом, Титовом окупацијом заРистића је била више него неизвесна, па би његов „новинарски“ ангажман требало посматрати и са ове равни.Награда за овакав „прегалачки“ рад уследила је убрзо. Марко Ристић којисе никада није бавио дипломатијом, за разлику од Дучића, Црњанског, или свогпријатеља Андрића (106) , средином 1945-те је, на Ђиласов предлог, постављен заамбасадора у Француској.
А у Француској, половином 1946. године, одржано је суђење Петеновим министрима и другим високим функционерима бивше ратне владе у Вишију.Марко Ристић је са великим занимањем, а можда и са уживањем, пратио ове судске процесе у којима је, извесно, видео репризу онога што се, непуне две године раније, одигравало у Србији. Само, у француским судовима нису седели југословенски политбировски пресудитељи. У једном извештају, послатом изПариза свом министарству иностраних послова, амбасадор Марко Ристић се згражавао над чињеницом, незамисливом у Београду у јесен 1944-те, „како један део штампе отворено брани оптужене као жртве чиновничког позива“ (107).
Разочаран благим казнама и чак ослобађајућим пресудама, он је жалио штодржавни тужилац „више брани него што оптужује“, и што се „суд, ослобађајући оптужене, солидарисао са издајом“.У време резолуције ИБа, 1948. године, Марко Ристић се нашао у готовоистој ситуацији као некад, октобра 1944-те у Београду. Увиђајуђи прекупотребу за поновним потврђивањем своје лојалности, он се више не обраћаЂиласу, већ свом старом критичару Титу: „Молим Вас, друже Маршале, да ми пошаљете потребне инструкције и да верујете у безгранично поштовање и љубав коју имам за Вас“ (108).
И Маршал, између осталог, шаље Ристићу својуфотографију са посветом.
А кад је Ђилас 1954. године био разрешен свих државних функција, он иМарко Ристић су се, случајно, поново срели, у јануару месецу, испред старог зборног места – хотела „Мажестик“: „Ристић ме погледао“, пише Ђилас у својој књизи
 Власт и побуна (109) ,“с ироничном радозналошћу, карактеристичном зањега, али ми се није јавио“ (110).

_

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. - Каирос: Сремски Карловци, 2003. - 163 стр.;илустр. - 21 цм.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. – Каирос: Сремски Карловци, 2003. – 163 стр.;илустр. – 21 цм.

(96) Цитати су из часописа Данас, бр. 2, 1. феб. 1934, из три различита Ристићева текста
(97) В. Драгин (О. Кершовани): „Сан и истина Марка Ристића“, Уметност и критика ,бр. 3, јуни 1939., стр. 128.
(98) Т. (Јосип Броз): „Троцкизам и његови помагачи“, Пролетер , мај 1939., бр. 1,стр. 5.
(99) „Смрт фашизму Слобода народу!“, Политика, 5. новембар 1944., стр. 1.
(99) Поповић је „доследан“: остао је нем и на све молбе рођене сестре да јој поштеди мужа, иначе припадника Дражине организације у Београду, који је потом стрељан на Бањици.
(100) Просвета, 1984., стр. 198.
(102) Марко Ристић: „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“, Политика, 28. новембар 1944., стр. 1.
(103) Марко Ристић: „Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучесници“, Политика, 13. децембар 1944., стр 1.
(104) До овог броја нисмо доспели, па се овом приликом позивамо на књигу Дипломатски списи Марка Ристића (приређивач Миладин Милошевић), Просвета , 1996.,стр. 19., и на чланак Ериха Коша „Сведочења: Марко Ристић“, Књижевност , бр. 46, 1994., стр. 417; Ђилас у својим ратним мемоарима (Револуционарни рат , стр.153.) помиње како му је Ђорђе Јовановић „са јетким презиром спомињао своје бившеколеге -Ристића, Вуча, Матића, Давича, који су таворили у безбедности градова“.
(105) Јанко Туфегџић: „Марко Ристић и други наши критичари“, Идеје бр. 11, 17.јануар 1935., стр. 5.
(106) Зближили су се у Београду за време окупације. Ристић је 1971. године добионаграду АВНОЈ, а међу потписницима предлога за доделу овог признања био је и Андрић.
(107)    Дипломатски списи Марка Ристића , стр. 110.
(108) Исто, стр. 313.
(109) Књижевне новине , 1991., стр. 54.
(110) 1932. године Светислав Стефановић, Марко Ристић и Милован Ђилас су се први и једини пут сврстали на исту страну. Наиме, у марту те године у Времену је објављен чланак Милоша Црњанског под насловом „Ми постајемо колонија стране књиге“. Текст је представљао напад на социјалну књижевност која је, по Црњанском, претила да разори не само југословенску књижевност него и њене културу и друштво. У социјалној књижевности он је видео „предзнаке“ марксистичке литературе. Многи истакнути књижевници, музичари, сликари, устали су у одбрану социјалне литературе, не толико због ње саме колико због одбране слободе стварања, достојанства и права сваког уметника да сам бира и одређује свој пут.Међу онима који су се својим јавним потписом ставили на страну социјалне литературе, заједно са Ристићем и Ђиласом, био је и Стефановић. (
Књижевник , бр.4, март 1932.)

____     Из књиге Предрага Пузића, стр. 79-86

_____ Видети и ЛЕТОПИС НАЈАВЉЕНЕ ОСВЕТЕ :

Зашто „Политика“допушта новинару да пласира причу која везе нема са реалношћу?

Featured

Ознаке

„Просвета” опет у застоју

Коментари на чланак

Jasmina Ana | 14/04/2014 23:48

Opstanak Prosvete je veoma znacajan.Drzava bi trebalo hitno da reaguje ,jer urusavanje ove znacajne institucije sa velikom tradicijom ,znaci krajnju nebrigu za srpsku tradiciju, kulturu i knjigu.
Jovan Janjic je vratio pisce u Prosvetu i Prosveta je ponovo postala ugledna i jaka izdavacka kuca.Bio je to poduhvat vredan svake pohvale i divljenja.To su zabelezili srpski mediji.
Ko danas dozvoljava da se ponovo urusava Prosveta..Kako je moguce da se mesecima, posle odlaska Jovana Janjica,ne stampa ni jedna knjiga…Postojanje i opstanak Prosvete svakako spadaju u tyv.minimum nacionalnog interesa ,kad je kultura u pitanju…Verujem da ce drzava da reaguje,posle Uskrsa,kad se definitivno formira nova vlada..Zar ijedan iole pismen covek moze da zamisli da se u knjizari Geca Kon, koja je simbol Beograda ,moze dogoditi da osvanu prodavnice parfema,cipela itd, da nestanu predivni izlozi sa knjigama..Mole se . beogradski intelektualci i svi ,gradjani Srbije,da podignu svoj glas ,da ovo sprece

Miroslav Lukić | 15/04/2014 15:08

Над „Просветом“ – тим некадашњим наметачким издавачким комунистичким џином, пропалом фирмом, у сваком погледу, пропалом изнутра, могу да жале само тзв. државни писци и један слој људи који би да шминкају бабу, да јој нарумене образе, како сам недавно у једном разговору већ рекао; готово је симптоматично читати у „Политици“ жалопојке над „Просветом“! Та фирма је израсла и ви који је хвалите знате добро – како, и не правите се наивни. Ако су вас објављивали, у реду, могу да разумем – вашу комунистичку носталгију, или како се већ то зове; али, надам се да је прошло то време када ће „П.“ моћи да васкрсне; а и зашто би? У дну књижаре у Кнез Михаиловој слика пок. и трагичног Геце Кона налази се у дну… Потиснута је, као што је Кон, тј. успомена на њега потиснута. Зашто неко не поради на томе да се оснује, обнови Из. предузеће Геца Кон ад.? Доста је било комесара у „П“, од Ћопића до Куленовића и осталих… Инсистирам да овај текст не скраћујете, и надам се да нећете, да је топрошло време

Posetilac Knjizara | 15/04/2014 20:50

@ Lukic

Da niste vi malo pobrkali Loncice? Prosveta je bila u svoje vreme vrhunska firma i mogla je da bude tako preobrazena da i sada bude vrhunske kompanija. Ipak nije tu samo gola socijalisisticka produkcija – tu su autorska prava, stamparija, nekretnine. Prosveta je unistena na isti nacin kao i BIGZ, Rad, Nolit, Srpska knjizevna zadruga, Narodna knjiga – ne zato sto te kuce nisu imale smisao i perspektivu. Naprotiv, Narodnja knjiga i Nolit su uspesno poslovale i posle socijalizma. Te kuce su unistene zato sto kojekakvim sumnjivim likovima u vlasti knjiga, izdavastvo, autorska prava, edicije, serije, nista ne znace i sto su u tim kucama samo videli poslovni prostor i mogucnost da nesto udjane. Inace se ne bi nikada dogodilo da BIGZ kupi Skolska knjiga iz Zagreba, bukvalno ukrade sva njegova autorska prava i svede izdavackog giganta na stampariju nekoliko udzbenika. Kultorocid

Kratko Pamćenje | 16/04/2014 10:41

Halo skojevci, malo obaveštenje: Berlinski zid je pao pre četvrt veka, Prosveta je prestala da funkcioniše kao ozbiljna izdavačka kuća pre dve (!) decenije, itd. Ako vam je toliko stalo do kulture (a nije) pogledajte ko danas izdaje knjige pa njih pohvalite i nagradite. Prestanite da podržavate one koji su započeli karijeru na otetoj imovini, a završili sa sabranim delima Mire Marković. Poslednjih 20 godina nekolicina vrednih i pametnih ljudi u novim izdavačkim kućama je izdala veliki broj fantastičnih knjiga i to uprkos maltretiranju od strane države i bez poslovnih zgrada, magacina, knjižara i štamparija otetih od „narodnih neprijatelja“.

Tatjana Oibović | 18/04/2014 13:07

Predlažem autoru članka da porazgovara sa radnicima ,,Prosvete“ i da se informiše o stanju o firmi o kojoj želi da piše. Na osnovu članka ispada da je J. Janjić podigao ,,Prosvetu“ na noge što uopšte nije tačno. O kakvom povratku ,,Prosvete“ u vrh izdavašta govorite? Raspitajte se koliko kasne plate i kolike dugove je napravio JJ? Koje godine je uveden minimalac i zašto se prima sa zakašnjenjem od 7 meseci? Probajte da nađete tri čoveka u Knez Mihailovoj koji će navesti tri naslova ,,Prosvete“ izdate u zadnjih nekoliko godina. Da li znate da je ,,Prosveti“ isključeno grejanje zbog neplaćanja računa? Zašto ,,Politika“ dopušta novinaru da plasira priču koja veze nema sa realnošću? Stiče se utisak da je članak napisan iz želje novinara da se dodvori bivšem direktoru, a ne da realno informiše javnost.

_________ Извор: Политика: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=290020

„Otvoriše se nebesa“

Featured

Ознаке

Misionari iz svemira

Misionari iz svemira?

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, jedan broj naučnika se bavio tzv. „paleoufologijom“. Oni su pisali o interakciji između ljudi i vanzemaljaca na samim počecima istorije, pa čak i ranije.

Dokazi o postojanju bogova ili „drevnih astronauta“, kako se tvrdi u radovima iz tog vremena, mogu se pronaći svuda, a svaki veliki građevinski poduhvat u antičkoj eri pripisan je vanzemaljcima.

Neki naučnici to smatraju preterivanjem, pa i besmislicama, ali brojne činjenice ubedljivo sugerišu da su se pre mnogo milenijuma, na našu planetu spuštali misionari iz svemira!

„Nakon što je svom narodu još jednom odmahnuo rukom, Vapundi je ušao u sjajnu metalnu pticu. Odmah zatim, uz glasnu buku, na njenom zadnjem delu suknuo je plamen i letelica se vinula u nebo..“

Ono što ovde liči na poetski opis starta nekog modernog aviona u kome neki visoki političar odlazi iz svoje zemlje, zapravo potiče iz predanja severnoameričkih Meskite indijanaca i staro je najmanje dve hiljade godina.

U Gvatemali, u kanjonu Santa Maria, pronađeni su dokazi o postojanju kulture inteligentnih bića koja su gajila stoku, pravila oružja i sahranjivala svoje mrtve, pre milion godina. Postoje neobične alatke koje su daleko naprednije od kultura u kojima su nastale.

Neobično je, da su primitivne kulture u Americi i na Bliskom istoku bile u stanju da proizvedu aluminijum i platinu, iako ove civilizacije nisu poznavale brojne običnije tehnologije, kao što je napr. točak.

U jednom muzeju u Peruu nalazi se lobanja s neverovatno velikim očnim dupljama, izduženog oblika. Stručnjaci su utvrdili da nije veštačka.

Pre devet hiljada godina, kultura Tasili je procvetala u negostoljububivoj Sahari. Oni su čovečanstvu zaveštali oko četiri hiljade slika, oslikanih bojama kakve nisu imali njihovi savremenici u pećini Altamiri.

Osim uobičajene crvene i bele boje, koje su bile dostupne preistorijskim umetnicima, ljudi iz Sahare koristili su i tamno crvenu, žutu, pa čak i različite nijanse zelene. Oslikavali su događaje iz svakodnevnog života, ali i čitavu galeriju figura koje se drastično razlikuju od ljudi u svojim radnim položajima.

Nakon što su otkrivene, ove figure su nazvane „marsovcima“ zbog svog neobičnog oblika. Ova stvorenja okruglih glava prikazana su u odelima koja u velikoj meri podsećaju na skafadere kakve nose astronauti, čak nose i čizme. Postoji nekoliko stotina takvih crteža!

Godine 1976. španski istraživači su došli do teritorije Tasili civilizacije kako bi sproveli sistematsko ispitivanje zagonetnih crteža u pećinama. Zaprepastili su se kada su pronašli detaljan prikaz figure sa kacigom i u odelu, koja je kablom povezana s unutrašnjošću velikog loptastog objekta, kako vodi tri žene prema njemu.

Jedna žena je bila prikazana kao mlada, druga kako vodi dete za ruku, a treća kao trudnica. Da li je ovo dokaz genetskih eksperimenata?

Na crtežima u francuskim pećinama Peš Meri i Kunjak, mogu se videti neobična bića koja bi se odlično uklopila u prethodne klasifikacije. Ona su obično prikazana s ogromnim ćelavim glavama, neobičnim šiljatim bradama, bez ušiju, sa iskošenim očima usmerenim prema slepoočnicama.

U Severnoj Americi postoje zagonetni preistorijski crteži. Jedan posebno impresivan nalazi se u Nacionalnom parku Kanjonlends, u Juti. Prikazuje dva neobična stvorenja, veoma slična onim prikazanim u Sahari.

U meksičkoj kulturi Tlatilko, može se videti savršena slika jednog čovečuljka koji naizgled nosi čizme i četvrtastu kacigu. Neobični prikazi, mogu se takođe naći i među crtežima u Dominikanskoj Republici i Portoriku.

U jednoj kineskoj grobnici staroj više od 5000 godina, pronađen je ostatak pojasa od čistog aluminijuma. Ono što je začuđujuće je to, da se metal u ovom obliku može dobiti iz boksita, samo uz pomoć specijalnog postupka elektrolize. Ako je oni, u to doba nisu poznavali, koga je onda napravio?

Interesantne su takođe, i astronomske karte zvezda, pronađene u vidu pećinskog slikarstva.

U Kohestanu, u prednjoj Aziji, postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno obeležene zvezde koje se ne mogu videti golim okom, nego su i njihove uzajamne pozicije označene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina.

Može li se tvrditi da je to crtao pećinski čovek?

O misionarima iz svemira govore i tekstovi sumerske kao najstarije i potonje vavilonske civilizacije.. a takođe, podaci o njima nalaze se i u Bibliji.

 Josef Blumrich, NASA inženjer, koji je 60-tih godina bio jedan od vodećih njenih stručnjaka, vršio je između ostalog i proučavanja biblijskih tekstova, naročito Starog zaveta, kada je naišao na kazivanja proroka Ezekiela.

Na osnovu tih kazivanja Blumrich je kasnije izumeo Saturn V raketu, točkiće koji se okreću u svim pravcima za mekše prizemljenje istraživačkih satelita, a koje danas nalaze primenu u industriji nameštaja i kompjuterskih stolica, i bio je rukovodilac timova za konstrukciju satelita, Skylab-a i Space Shuttle-ova. Evo, šta on kaže u uvodu knjige („Otvoriše se nebesa“) koju je napisao…

“Ova je knjiga rezultat traganja. Traganje je isto što i pitanje, samo po sebi još ne sadrži nikakvu definiciju odnosa onoga koji traži prema onome što traži . Ko pita ne mora verovati u postojanje onoga što pita.

On pre svega želi potvrdu ili pobijanje.

Za pravo istraživanje potrebna je objektivnost, a nje nema bez duhovne elastičnosti, jer niko nije po prirodi objektivan. Svi mi imamo stavove čiji su koreni široko razgranati i često nedohvatljivi. Naše je pravo i dužnost da imamo vlastito mišljenje. Čim se ono ne može uskladiti s rezultatima istraživanja, naša je intelektualna dužnost da ga izmenimo.

Takvo stanje znači zapravo izazov kojem ne možemo umaći, pa stoga znači i dilemu koja je kamen kušnje naše objektivnosti i duhovne zrelosti.

Rezultati traganja nisu za svakoga jednako značajni i uverljivi. U odgovarajućoj meri variraju i dimenzije ličnih konflikata. O težini takvih konflikata zavisi žestina polemike.

Svesna uloga objektivnosti ublažuje dileme i pretvara polemike u diskusiju, razgovor.

Tako se može doći i do saznanja .

U tom nastojanju da budem objektivan iznosim inženjerski dokaz tehničke besprekornosti i realnosti svemirskih brodova koje je Ezekiel opisao te postupaka i zbivanja u vezi s njima.

Jezekilj, u nedostatku iskustava koja bi mogao primeniti, često je morao posezati za slikovitim poređenjima da bi ispričao ono što je video. To slikovito prikazivanje zbunjuje i deluje tajanstveno sve dok se ništa ne zna o stvarnosti na kojoj se zasniva.

Međutim, kada se prodre u te slike, otkriva se, gotovo u trenutku, iznenađujuće jasan i besprekorno iznesen izveštaj. Tek tada čovek može uočiti neposredne, tako reći dešifrirane delove kazivanja i shvatiti njihovo značenje.

Izgleda da je Jezekilj vrlo brzo u najmanju ruku naslutio istinu. Kako se njegovi susreti sa svemirskim brodovima protežu na razdoblje od bar 20 godina, nalazimo se u sretnom položaju da pred nama nije izolovani, pojedinačni slučaj, već ponovljeno posmatranje određenog tipa svemirskog vozila.

Prorok s izvanrednim darom zapažanja opisuje konstrukciju i funkciju tog tipa svemirskog broda, te biće i događaje koji su s njim u neposrednoj vezi.

Ezekiel počinje knjigu s opisom poslednje faze leta svemirskog broda iz putanje prema Zemlji i zatim opis sletanja. Svoj je prikaz propratio opisima bitnih delova broda.

Kada se s njim poslednji put susreo, naglasio je da je ta tvorevina istovetna sa onom koju je video pre dvadeset godina.

Ezekiel izveštava o komandantima tih svemirskih brodova. Čuje ih kako govore, promatra njihove kretnje. Jednom je svedok neobičnog zbivanja u kojem učestvuje i zemaljska posada koju je dozvao komandant. I sam leti tim svemirskim brodovima.

Dva leta dovode ga u komplekse hramova čiji su položaji i značenje za sada još uvek nerazjašnjena tajna.

Ključ tumačenja Ezekielova izvještaja leži u vrlo pomnoj analizi opisanih delova svemirskih brodova i njihovih funkcija, uz primenu znanja iz današnjeg razvojnog stepena tehnike raketa i svemirskih brodova.

Taj je postupak vrlo brzo doveo do uspeha. Potonje detaljnije poređenja i ispitivanja potvrdili su zapanjujuću tačnost Ezekielovih opisa. Na osnovu obima i preciznosti u iznošenju pojedinosti može se zaključiti da je imao izvanredan dar zapažanja i upravo fotografsko pamćenje.

Stoga je bilo moguće ne samo izraditi jednostavnu skicu već štaviše i brojčano izraziti dimenzije, težine i snage. Prvi je put uspelo da se jedan drevni izveštaj o svemirskim brodovima oslobodi njegove slikovite opne i prevede na jezik inženjera.

Takav prodor omogućio je takođe, da se naslute događaji čiji su tokovi i značenje do sada, izgledali lišeni svakog smisla.

Dobijeni rezultati pokazuju nam svemirsko vozilo koje je bez sumnje ne samo tehnički moguće već je za svoju misiju i po funkcijama vrlo svrsishodno zamišljeno.

Iznenađeni smo što nalazimo stupanj tehničke razvijenosti koji nije nimalo fantastičan, već je u krajnjem slučaju gotovo u rasponu naših današnjih mogućnosti, dakle samo neznatno ispred našeg vremena. Rezultati su pokazali da je svemirski brod upotrebljen u vezi s jednim matičnim brodom koji je kružio u putanji oko Zemlje.

Fantastično je to, da je takav svemirski brod već pre 2.500 godina bio opipljiva stvarnost!

Ti su rezultati svakako u oštroj suprotnosti s biblijskim tumačenjima mnogih pobožnih i učenih ljudi iz svih proteklih vekova . Moramo ipak biti svesni očigledne činjenice da u tom dugom vremenskom razdoblju nije bilo letećih mašina i raketa ljudske izrade. Zato je bilo unapred isključeno da se Biblija tumači u tom smislu.

Rešenja zagonetke Ezekielovih tajanstvenih izveštaja neizbežno su tražena u jedino mogućem pravcu – u području vere. Zato bi bilo vrlo nepravedno potcenjivati napore tih ljudi.

Uostalom, valja izričito naglasiti da je tehnička interpretacija Ezekielovih spisa, uprkos napretku poslednjih vekova, moguća tek od decembra 1964. godine. Tada je, naime, Roger A. Anderson, istaknuti inženjer u NASA-inom Istraživačkom centru «Lengli», objavio rad «Structures Technology», u kojem je opisao kakav bi, po njegovoj zamisli, morao biti oblik letećeg tela za ulaz u planetarne atmosfere.

To je upravo oblik koji prepoznajemo u centralnom glavnom trupu Ezekielova svemirskog broda.

Kad ne bismo znali za te osnovne mogućnosti, ni danas ne bismo mogli tehnički protumačiti biblijski tekst.

Rasprava o mogućnosti ili nemogućnosti kontakata s vanzemaljskim civilizacijama vode se danas širom sveta, u raznim naučnim i tehničkim disciplinama. Uprkos svim suprotnostima u stavovima, postoji ipak nekoliko tačaka opšte saglasnosti.

Vlada potpuna jednodušnost u tome da možemo uspostaviti kontakt samo sa onim civilizacijama (ili one s nama) koje su dostigle naš razvojni stupanj ili su ga premašile. Stoga se s pravom možemo smatrati sposobnima da procijenimo bar donekle kakva su sredstva potrebna za takav poduhvat, kako tehnička tako i finansijska.

To poslednje važno je utoliko što se i za vanzemaljsku civilizaciju mora pretpostaviti da poseduje vrednosne pojmove te da zna i za finansijske probleme. Ako se na tu misao nadoveže stvarno postojanje svemirskih brodova što su ih videli proroci, teško je zamisliti da su se ta ulaganja mogla koncentrisati na jednog jedinog čoveka.

Dolazi se do neizbežnog zaključka da su takve posete morale biti raspoređene na vremenski i geografski širi prostor. Kad bi se to dokazalo, naš uvid u vanzemaljske posete bio bi postavljen na širu osnovu.

Za istraživanja s takvim ciljem osnovni je preduslov: buduća uska saradnja arheologa, lingvista i inženjera različitih specijalnosti.

Nalazi opipljivih ostataka koji bi mogli poticati od pada ili prisilnog sletanja bili bi nedvosmisleni vrhunac takvih istraživačkih radova. Mnogi smatraju da je pronalaženje takvih ostataka osnovna pretpostavka za priznavanje stvarnog postojanja svemirskih brodova u praistoriji ili ranoj istoriji.

Ti skeptici samo su donekle slični «Nevernome Tomi», jer u našem slučaju umesto verovanja imamo brojke, tehničke podatke kao i književne i arheološke nalaze.

Bez obzira na lični stav, kratko razmatranje tog problema upravo se nameće jer bi opipljiva otkrića imala presudno značenje.

U ovom trenutku jedini izvor informacija jeste arheologija. Ona obavlja svoju delatnost prvenstveno u prostoru ljudskih naseobina. Međutim, kako znamo iz vlastitog iskustva, verovatnoća prisilnog spuštanja ili pada u neposrednoj blizini neke naseobine sasvim je neznatna.

Pa čak i kad bi se takav neverovatan slučaj dogodio, ostaci bi bili brzo uklonjeni, a uništene građevine ponovo popravljene. Ipak bi se – isključivo u području pada moglo naići na metalne komade kakve letelice ili možda na deo neke elektronske naprave, uz pretpostavku da ih korozija nije uništila.

Verovatnoća da neki arheolog svojom lopatom, čekićem ili četkom radi slučajno baš na mestu nezgode mnogo je manja od verovatnoće same nezgode.

Zato za sada nema izgleda da u ljudskim naseobinama naiđemo na takve nalaze. No, prava naučna arheologija stara je samo nekoliko decenija.

Ono što arheologija nije našla – baš zato što nije ni imala prilike za to – nadoknađeno je u daljim istraživanjima onim do čega je stvarno dovela: raspolažemo vrlo značajnim materijalom čak i u pogledu područja o kojem govorimo.

Ispitivanje i iskorišćavanje tog materijala u tehničkom smislu prelazi nadležnosti arheologa i traži visoko školovane inženjere koji mogu svojim stručnim znanjem uspostaviti logične veze.

U književnom pogledu, Ezekielova knjiga nedvosmisleno dokazuje , iako na malo neobičan način , da su nova otkrića moguća.

Međutim, i tu inženjeri treba da daju svoje mišljenje.

Do sada se već u više navrata isticala potreba da se angažuju inženjeri. Oni postaju preko potrebni kada treba dati mišljenje o nekoj napravi ili sličnom. Takva istraživanja i proučavanja nalaze se tako reći unutar područja nauke.

Ona se bavi problemom granica mogućnosti. Sve što je u okviru tih granica, to je u nadležnosti inženjera. Inženjer, a osobito konstruktor, razrađuje načine izvođenja najmodernijih objekata i mora proučiti preduslove i pretpostavke za njihovo ostvarivanje.

On je takođe taj koji na osnovu spoljašnosti nekog objekta može najbolje zaključiti koja mu je primena i svrha.

U tom poslu važan je i stav prema shvaćanju da naši posjetioci i njihovi uređaji moraju svakako biti drugačiji i drugačije izgledati nego mi sami i sve što mi upotrebljavamo.

Kada se nekoj vanzemaljskoj civilizaciji a priori pripisuju tajanstveni i nama nepoznati pojavni oblici i sposobnosti, nimalo se ne vodi računa o tome da je sličnost čak mnogo verovatnija od neke bitne različitosti.

Danas svako spominjanje nezemaljskih poseta odmah nameće pitanje: «Odakle i kako?»

To je sasvim prirodno, jer je, na kraju krajeva, odgovor na to dvostruko pitanje tako značajan da doslovno može uzdrmati svet.

Odgovora još nemamo. Problemi koji se ovde nameću za nas su za sada suviše složeni i teški. Stoga se svakako prečesto izvodi zaključak koji pojednostavljeno po prilici glasi: „Ne znamo odakle su došli, dakle nisu ni mogli biti ovde“.

To brdo problema nikako ne možemo odjednom savladati, ni rešiti. Zato se čini prirodnije da se i u ovoj oblasti uradi ono što je i inače najprirodnije: celokupni kompleks raščlaniti na pojedinačne probleme i parcijalna pitanja.

Ezekiel nam sam pokazuje put. On nam je tako tačno opisao prisutnost svemirskih brodova da možemo, služeći se svojim tehničkim znanjima, brojkama potvrditi pravovaljanost njegova prikazivanja. Zahvaljujući njegovom ključnom dokumentu, moglo bi se dogoditi da i drugde počnemo nalaziti dokaze.

Zato bismo gore formulisani stav morali preokrenuti i reći: «Bili su ovde, dakle, morali su ovamo i doći.» Promenjena psihološka pretpostavka, koja se izražava da preformulisanjem, ne može ostati bez uticaja na pitanje: „Odakle i kako“?

Što se mog posla tiče, hteo bih reći da sam ga obavljao s inženjerskog stajališta, tako reći iz tehničke znatiželje. Moje je zanimanje bilo pre svega usmereno na one delove Ezekielove knjige koji sadrže izveštaje o oblicima i zbivanjima što su u nadležnosti moje struke.

Ti se delovi, gotovo bez izuzetka, jasno mogu odvajati od proročanskog sadržaja. Pošto smo upoznali raspoložive tehničke podatke, nametnuli su se, na osnovu razmatranja celokupnog materijala, neki konačni zaključci ne – tehničke prirode.

Velika suzdržljivost kojom sam celu tu studiju započeo ustupila je mesto vrlo pozitivnom stavu. On je posledica zaista golemih mogućnosti što su se ukazale kada je primena dobro utemeljenih tehničkih formula i principa urodila vrlo verovatnim rezultatima.

U toku ispitivanja nametnulo se samo od sebe da valja uzeti u obzir moguća usavršavanja i razvoj, koliko se oni danas mogu proceniti. Rezultati nam stoga ne daju samo odgovor na pitanje: „Da li takva letelica moguća“? već i na njegovu proširenu verziju: „Koliko je ta istorijska tehnika bila razvijenija od naše današnje“?

Da su odgovori bili neverovatni ili fantastični, ne bih napisao ovu knjigu.”

Priredio: Vestinet.rs

MISIONARI IZ SVEMIRA.

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.
Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио  на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.
Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.
Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити,  било је део судбине, у суштини – јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.
Након свега написаног, да ли се што међу пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.
Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.
Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.
Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету – тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?
Необазирање на истину, не значи да она не постоји!
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!
Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.
Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.
Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.
Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.
Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.
Остати неупрљан задатак је сваког човека.
На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.
Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи…

_________ Из критичке књиге Александра Лукића : Између митарења чудовишта и уметности будућности. –   Видети више :https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnostipoklonknigazavetinazaseptemmbarmesec2010

Писмо преводиоца и песника Владимира Кормана

Featured

Ознаке

Уважаемый Мирослав !   С удовольствием и интересом читаю „Заветное Созвездие“.
Сделал попытку перевести на русский, пользуясь словарём короткое стихотворение Александра Лукича.
Одлазак на гробље у Поточићу ( село Мишљеновац, с-и Србија, Звижд, једног од браће Лукић, лето 2013) (Снимак Иван Лукић)

Одлазак на гробље у Поточићу ( село Мишљеновац, с-и Србија, Звижд, једног од браће Лукић, лето 2013) (Снимак Иван Лукић)

Александр Лукич В Юлийской Краине
(С сербского).В водовороте через каменные плиты
форель проносит изворотливые тушки.
В любой чешуйке – перевёрнутое солнце
бросает светоносные кинжалы в глаза двоим поэтам.
Погожий вешний день.
Всё сказано как будто, хотя к нам отовсюду
бегут с вопросами незрелые щенки.
Как потеплело, на черешнях набухли почки,
а в воздухе кружатся духи-греховоды,
и мнится: с Понта к нам спешит посылка,
и раздаётся звон червонцев из кожаной сумы.*
Примечание.
Александр Лукич – брат Мирослава Лукича, сербский прозаик и поэт, общественный деятель. Родился в 1957 г.

Если в переводе есть ошибки, подскажите, пожалуйста.
С лучшими пожеланиями

Владимир Корман
===============================
   * Александар Лукић ПУСТА КРАЈИНА
Са дна вира, пркосе плаве камене плоче
јата скобаља искрећу тела полеђушке у страну,
рибља крљушт – огледало окренуто сунцу
баца светлосне бодеже у очи двојици песника.Лето одмаклоСве је речено, изгледа. А ипак нејасноће
пробијају одасвуд до нас – млади штенци.
Пупољци са грана трешања набубрели
чим ојужи. Траг грешних духова кружи
ваздухом. Писмо са Понта послато нама.Новчићи златни брује из мешине кожне торбе.
________________  Видети више: http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2013/10/blog-post.html

ЗАШТИТНИ ЗНАК КАО ОХРАБРЕЊЕ ПЕСНИЦИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ…

Featured

Ознаке

Цвеће крај путева

Цвеће крај путева

 

Астечка      астрологија     може помоћи у разумевању овог знака који је нацртао поглавица, који је веровао да је мирис – сунчева крв…

Који је веровао да Сунце има има језик топао, румен и   доброчинитељски    –    када   је    задовољно жртвама које му се приносе.

Да би се смирила тескоба која се рађа из помрчине и да би људска бића имала наду у боље и сунчаније дане – постоји цвеће. Цвеће у вртовима, цвеће у кућама, краљевско цвеће, цвеће у гирландама, у венцима, закачено на одећу, у руковетима, или као украс косе.

Цвет је нестабилан као жена, јер стално мења своје боје, мирисе, плодове, зависно од годишњег доба, његова је лепота пролазна.

Цвет је израз онога што је ефемерно : краткоће постојања, лепоте и задовољстава која се брзо потроше и често обнављају.

Постоји златан цвет, чије је цветање израз унутрашње алхемије, јединства твари, духа, воде и ватре.

Цвет се преображава у симбол љубави и хармоније и исцељења.

Цвет се преображава у тачку, у којој се концентрише дух и то је тренутак када се све природне нагонске силе контролишу или сублимирају у просветљењима.

Цвет је архетипска фигура душе, средишња тачка, у којој се спајају духовне и нагонске енергије.

Ти си цвет, и ти си Сунце.

Ти имаш изузетну интуицију која ти даје способност двоструког и троструког виђења. и сензибилност рањиву на најмању грубост. Твоја питања су путоказ онима који на њих желе да одговоре : показују смер који води дубоко у тебе…

Бела Тукадруз

У СЛАВУ ЉУБАВИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ

Ознаке

Created with Nokia Smart Cam

Сеоска капија.Мишљеновац, Зуква, 2016.

У СЛАВУ ЉУБАВИ

        За Љ.Р. из О.

Ако је славни Џон Ф. К.

Могао да каже

Ако не ми, ко?

Ако не сада, када?

Онда и љубав може да се

Слави

Као једнакост без покушаја

Да се однос претвори у

Игру на један гол

Љубав је демаркациона линија

У метежу страха од могућности

Да за живота нећемо научити да

Волимо, јер

Све док живимо сви смо у

Опасности па чак и онда када се

Ваљамо у врлини

Када жмурећи гледамо кроз прсте

Дугу у коју је неко пуцао из мржње

Према лепоти, нежности и невиности

Зато никада не треба потценити

Стимулацију ексценнтричности

Оних који не знају да воле

За које је све данас сведено на

Декорацију и брзину

У једној бајци о две девојчице

Прочитао сам да је

Љубав једнако лепа када извире и

Увире, као понорница на

Десанкином Брдовитом Балкану

Зато

Ако не ми, ко?

Ако не сада, када?

Када ћемо научити да је боље све

Укључивати, него искључивати из

Срца, па и оног

Битно уздрманог ударом

Разуздлане војске стресова

 

Мали неопходни коментар

            Свака песма је увек је у опасности од сукоба са интерпункцијом, са вишком или недостатком ритма, који нарочито квари неологизам употребе примеса „туђица“. Зато, и овај загонетни „мали неопходни коментар“, јер „Ако није написан сада, када?“. Када ће се песме хвалити читалачким разумевањем оних, који се ваљају у врлинама памети дигиталне епохе, иако никада неће научити да воле, па чак и онда када престану да шенлуче и пуцају у лепоту, нежност и невиност дуге