То је разлика између поклича: „За мном, браћо” и „Напред, браћо!”

Featured

Ознаке

Ако је дошло страшно доба, ако ће и пензије да смањују, зашто најпре не укину службене аутомобиле?

Није то демагогија, то је политика. То је разлика између поклича: „За мном, браћо” и „Напред, браћо!” Ако већ откидају народу од уста, зашто не откину прво себи?

За то је потребна само једна уредба владе – ево, оваква, на пример. Наслов: Уредба. Текст: „Влада Србије налаже свим државним органима и организацијма да у року од 15 дана расходују сва службена возила. У Републици Србији ће остати 5 (словима, пет) службених возила, која ће имати на располагању премијер и четири министра, чије ће име влада накнадно објавити.” Ово последње је чист популизам, служи само за то да народ нагађа ко ће ући у плеј оф за службени ауто, а пошто сви знају да броје до пет, тимe ће игра бити занимљивија. Но, да завршим Уредбу. Иза текста би ишао потпис, па онда оно „у Београду”, па нови ред, па „датум” – и готово. Нема више службених аутомобила.

Да подсетим – премијер је то сам најавио. И ништа. Најпре је рекао да размишља о томе да се потпуно укине коришћење службених возила: „Имаш добру плату, седи у своје возило и дођи на посао” (Недељник, 10. октобaр 2013. године). Да би нам девет месеци касније (14. јули 2014) саопштио да овде ,,нису постигнути озбиљни резултати” и да је просто невероватно „колико и његових страначких колега и других није разумело потребу да се предузимају тешке мере”. Добро, разумем. Само, ако влада није спремна на тешке мере, зашто ми да будемо спремни?

Тачно је да се продајом службених аутомобила неће уштедети ни делић потребне суме новца, али није у томе ствар, не сме се то тако гледати. То је логика шефа рачуноводства, а не логика државника. Логика државника је да не допусти да намете плаћају грађани, а да чува функционерски возни парк као зеницу ока свог. Јер, стварно, зар да пензионери плаћају службени ауто гувернерки НБС, са платом од пет хиљада евра? Или директору „Србијагаса”, легендарном Бајатовићу, са месечном апанажом од 19.000 евра, већом, дакле, него што пола Србије заради за цео живот?

Него, да пређемо на то рачуноводство, од тога се живи. Укратко, превелики су нам расходи – морамо их сећи. Минус у овој години је 2,7 милијарди евра, а одрживи дефицит, дакле, онај који не води у банкрот, мањи је од једне милијарде. И довде се сви слажу и Фискални савет и премијер – остали немају своје мишљење, па их прескачем. Значи, сечемо 1,7 милијарди евра! У ствари, још je горе – морамо да скрешемо пуне две милијарде (дакле, још триста милиона евра), јер ће у наредним годинама расходи за камате расти, а велика је вероватноћа да ће искрснути и неки додатни издаци. И ту се сви слажу. То мора да се уради.

Фискални савет каже – има више начина. Најбезболније је линеарно смањити плате и пензије за 15 одсто, ту штедимо 800 милиона евра, а остатак од 1,2 милијарде штедимо довођењем у ред јавних предузећа, сузбијањем сиве економије, рационализацијом запослености у јавном сектору и другим структурним реформама.

Али премијер Вучић каже – неее, не дам да се пензионерима и радницима узме осамсто милиона, узећу им четиристо, поштедећу милион пензионера! Фискални савет одговара – може и тако, али онда мораш да подигнеш ПДВ (горњу стопу са 20 на 22, а доњу са 10 на 11 или 12 одсто). Само, то није паметно, јер ће ти сви побећи у сиву зону, па опет ништа ниси урадио. А борба против сиве економије треба да донесе уштеду од 300 милиона до 350 милиона – од кога те паре да узмемо?

Из авиона се види – нема одакле! Као што се лепо види и то да ће све муке које нам предстоје завршити неуспехом. Али ту није крај – онда ће нам идуће године узети дупло више само да постигну исти циљ пред којим сада затварају очи.

Да будемо начисто овако постављене мере неће оздравити српске финансије. Њихов ефекат ће бити исти као што је био ефекат солидарног пореза – одложиће банкрот за извесно време. А после ће морати да ураде баш то што Фискални савет каже. Просто ми се намеће аналогија са човеком који је много волео свог пса, па му се срце цепало што мора да му одсече реп. Из превелике љубави, реп му није исекао одмах, цео, него га је сецкао сваког месеца по сантиметар.

Никоме не треба премијер мека срца (нити хирург, далеко било), већ онај са сигурном руком, који ће најпре да укине сва службена возила. Нема пара, и тачка. Онај који ће, истовремено, да распише конкурс за директоре јавих предузећа, који ће из свог џепа да плаћају минус који направе. Уз то, да влада распише конкурс за гувернера Народне банке, али прави конкурс, на пример, као онај у Великој Британији, где су могли да се јаве стручњаци из целог света, па добише Енглези гувернера – Канађанина.

А народ кад види – одлете Бајатовић, одлете Јоргованка, одлетеше лимузине… добиће први јасан сигнал да је догорело до ноктију.

Овако вам не верујемо. Ни рачуноводствено – ни државнички.

Даница Поповић
објављено:Политика :  24.09.2014.
Advertisements

СЛОВО МАРКА РИСТИЋА / Предраг Пузић

Featured

Ознаке

Колико је књижевник Марко Ристић (1902/1984), обојен другом идеологијом и са позиција нове, тек стечене, власти, октобра 1944. године, био“убеђен“ да је дошло време да се изврши, овај пут, не  ревизија вредности , већобрачун на живот и смрт са појединим дојучерашњим колегама?У даљем тексту ћемо само овлаш изнети неколико података који, на особен начин, говоре о могућим поводима и разлозима Ристићевог послератног салта.
Као што смо већ истакли, Марко Ристић је родоначелник српскогнадреализма, књижевног правца у чијем су постојању представници новог реализма видели опасност по свој покрет. Иако је у то време, срединомтридесетих година, и сам припадник револуционарног покрета, Ристић нијемогао у потпуности да прихвати наметану партијску тезу да поезија треба дабуде искључиво у служби револуције. Сматрао је да песник своју мисијууметника не сме да жртвује нити да је строго подређује идеологији иполитичким циљевима, уколико не жели да изневери и изда и себе и своје стваралаштво. А управо је покрет социјалне литературе (и новог реализма каоњеног наставка), у својим основним постулатима одузимао песнику право на своју реч и свој глас. „Ако се хоће да поезија буде стварно од користи уисторијском процесу овога времена, песнику не треба постављати искључиво практичне задатке и спутавајуће опортунистичке забране“, пише у то времеРистић.
(96) И управо је због тога, као и због њених слабих песничких домета, за Ристића социјална поезија постала „један досадан архаизам“, једно „јалово и бедно свођење читавог културног и књижевног рада на фабриковање и наметање“, она је и ретроградна „ако значи корак унатраг уместо корак даље у еволуцији људске свести.“.
Овакво схватање поезије и њене улоге у историјском и друштвеном процесу, Ристић је поновио и неколико година доцније, 1939-те., у Крлежином  Печату, онда када је сукоб на књижевној левици, заоштрен управо око ових питања, достигао своју кулминацију. С једне стране и за једним концептомстајали су Ристић, Крлежа, Дединац, Давичо, Васо Богданов и други, а другу страну и други концепт представљали су Зоговић, Ђорђе Јовановић, Глигорић,Ђилас, Коча Поповић, Финци, Душан Матић, Отокар Кершовани.
На сцени је, заправо, вођена једна од беспоштедних битака за идејно и политичко учвршћење КПЈ, а у таквим биткама учесници су користили, у зависности од тренутка или потребе, различита оруђа. Етикетирање је било једно од убојитијих, и зато омиљено на обе стране. Крлежа је, на пример,Ђиласа и Зоговића назвао „овновима“. У недостатку ваљаних аргумената идруга страна је прибегла рецептима већ опробане бољшевичке алхемије -Ристић је проглашен „надреалистичким непријатељем народа и културе“,“контрареволуционаром“, „витезом презира према народу“, „троцкистом“,“моралним и политичким мртвацем“. Кершовани је био, додуше, нешто блажи:“Ми одбијамо његово схватање поезије, улоге и задатка песника каоирационалистичко, идеалистичко и антисоцијално“.(97) Умешао се чак и генерални секретар Јосип Броз, што је већ само по себи говорило о тежини и озбиљности сукоба: „Неки наши часописи пружају своје гостопримство таквим типовима као што је надреалиста Марко Ристић, интимус паришког троцкисте Бретона. Томе Ристићу, који је хтио даобогати и надопунимарксизам надреализмом и који данас потајно клевеће СССР и његову народну културу,који јавно пише да се шпањолски народ борио за сан, за иживљавањеподсвијести, да су се Мајаковски и Јесењин убили, јер су се отуђили руској стварности (разочарали) итд.“ (98)
Дакле, са самог врха југословенске комунистичке партије, од особе којаће једва пет година доцније загосподарити државом и постати „власником“ и Ристићевог живота, Ристић је проглашен троцкистом, а његов рад непријатељским и издајничким.Две године касније, други светски рат се проширио и на границе Југославије. Комунисти дижу свој устанак, позивају у борбу и дојучерашње,што би рекао Матош, „протуношце“, на своју страну. Између осталих прозван јеи позван и Марко Ристић, али се он не одазива правдајући се својим нарушеним здрављем. Ратне године провео је углавном у Врњачкој Бањи, у хотелу свогтаста, који се налазио преко пута немачке команде за Југоисток. У том долазиоктобар 1944. године и дуго очекивано ослобођење. Ристић је сада упобедничкој колони а његови чланци на првим странама београдске  Политике.
И у чланцима позиви на обрачун. (?!)

Наравно, Марко Ристић није особа која повлачи обарач. Он је одједном (исамо?) постао ревносним службеником партије, и њеним гласноговорником, он,који је пре рата сматрао да прави песник не може и не сме да постане портпаролом ни једне идеологије: „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету , укључује освету „. Овако гласи део једног Ристићевог текста (99) из новембра 1944. године, штампаног у београдској  Политици. До лета 1945-теон је и у  Борби и у Гласу објављивао чланке сличне садржине.
Када се позива на Поповића и Дапчевића, Ристић то, наравно, не чини случајно. Реч двојице Титових генерала има своју тежину, а показало се и својуцену. Ристић је спреман, и овај пут довољно одважан, да оправда указано муповерење.
Другови Пеко и Коча (100) су заиста рекли то што су рекли, у интервјуу Политици од 28. октобра 1944., у првом броју објављеном после ослобођења Београда. Дапчевић је, неколико деценија касније, у својој књизи За Београд (101),
још записао како је он у то време „знао“ да реакцијастрахује од праведнеосвете. Поповић је, некад, такође припадао српском надреалистичком кругучији је номинални шеф био Марко Ристић. Међутим, овај пут улоге су билеприлично измењене.
Тообухватање освете, по Марку Ристићу, састоји се још и у“немилосрдној казни“. Разлог за овако драстичну меру он налази у следећем:“Јер и неуклоњени издајник је квасац будућег издајства“. И све је то ништадруго дообавеза, а ево и ко је тај због кога се све то, наводно, чини: „На то насобавезује и будућност и наша и наше деце“.
Дан након објављивања у штампи списка од 105 стрељаних људи, МаркоРистић се осетио обавезним и, по свему судећи, одговорним, да о томе напише коју уметничку реч. Еуфорију не скрива: „Заједно са кољачима и агентима… ионе које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима… победоносни народ почео је већ да уништава“. (102)
Средином децембра Ристић се поново оглашава у  Политици. Овај путњегова нова мета је Дража Михаиловић, а успут, наравно, и други „издајници“.И поново следе препоруке и позиви за уништење. А ево коме и на који начин:“Српски народ може ту срамоту, ту прљавштину да спере са себе једино једнимбескомпромисним и тоталним уништавањем свих оних услова који су ту прљавштину омогућили, једним потпуним чишћењем свега онога што је тај гад условило и излучило“. (103)
Опраштања нема, јер би „праштање и заборављање било криминал премачасти и срећи народа“.

Који су још мотиви Ристићевог салта?У једном од ратних бројева партизанског  Гласа (104) Ђорђе Јовановић јепозвао Марка Ристића да се придружи партизанима, сматрајући његову пасивност „дезертерством из револуције“. Овај се не одазива. Јесу ли ондањегови уводници у  Политиции у другим листовима  покушај искупљења?Искупљења и за оне тешке квалификације којима је, са највишег партијскогместа, означен пред рат?
Милован Ђилас овај Ристићев салто назива његовом „жељом за сређивањем односа са партијом“. Управо је Ђилас особа са којом се Ристић, уоктобру и новембру 1944. године, састаје у београдском хотелу „Мажестик“, у коме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је и“Агитпроп“, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом руководиЂилас, уз бројне сараднике – Зоговића, Куленовића, Дедијера, Ћопића,Финција. Ту је основана и редакција  Борбе са старом, побројаном екипом и дата дозвола Рибникару за штампање првих бројева Политике. По свој прилици, ту је и Марко Ристић „уведен у посао“.
По сведочењу Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у „Мажестик“ носи ташну са документима о држању београдских интелектуалаца за време окупације. Два идеолога, један бивши,надреалистички, и други, актуелни, комунистички, „спријатељују се“ и разрађују план.И, лов је отпочео.Само, овај пут жртве су већ биле заиста жртве. Имена са списковимастрељаних објављивана су у штампи готово сваки дан. Требало је само јавностуверити у оправданост таквог делања и, наравно, припремити је и за наредна.Поготово када је била у питању ликвидација политичке и културне елите предратне Србије.Марко Ристић је још у међуратном периоду словио за егоцентричну и сујетну особу, склону идеализовању сопствене личности, у сталној потреби да буде изнад осталих, да суди и пресуђује. Карактерним цртама његове личности својевремено се позабавио и књижевник Јанко Туфегџић, унук Јанка Веселиновића: „За најбољег пријатеља или књижевног сабрата, у стању је да каже у извесном тренутку, кад му се учини да је у положају да дели преимућства, незгодну реч“. (105)
И материјална страна је у Ристићевом случају одиграла битну улогу.Унук некадашњег краљевског намесника Јована Ристића, школован уФранцуској и у Швајцарској, власник неколико имања која су доносила добре приходе од ренте, он у новим, послератним приликама на тако нешто није више могао да рачуна. Будућност, овај пут под новом, Титовом окупацијом заРистића је била више него неизвесна, па би његов „новинарски“ ангажман требало посматрати и са ове равни.Награда за овакав „прегалачки“ рад уследила је убрзо. Марко Ристић којисе никада није бавио дипломатијом, за разлику од Дучића, Црњанског, или свогпријатеља Андрића (106) , средином 1945-те је, на Ђиласов предлог, постављен заамбасадора у Француској.
А у Француској, половином 1946. године, одржано је суђење Петеновим министрима и другим високим функционерима бивше ратне владе у Вишију.Марко Ристић је са великим занимањем, а можда и са уживањем, пратио ове судске процесе у којима је, извесно, видео репризу онога што се, непуне две године раније, одигравало у Србији. Само, у француским судовима нису седели југословенски политбировски пресудитељи. У једном извештају, послатом изПариза свом министарству иностраних послова, амбасадор Марко Ристић се згражавао над чињеницом, незамисливом у Београду у јесен 1944-те, „како један део штампе отворено брани оптужене као жртве чиновничког позива“ (107).
Разочаран благим казнама и чак ослобађајућим пресудама, он је жалио штодржавни тужилац „више брани него што оптужује“, и што се „суд, ослобађајући оптужене, солидарисао са издајом“.У време резолуције ИБа, 1948. године, Марко Ристић се нашао у готовоистој ситуацији као некад, октобра 1944-те у Београду. Увиђајуђи прекупотребу за поновним потврђивањем своје лојалности, он се више не обраћаЂиласу, већ свом старом критичару Титу: „Молим Вас, друже Маршале, да ми пошаљете потребне инструкције и да верујете у безгранично поштовање и љубав коју имам за Вас“ (108).
И Маршал, између осталог, шаље Ристићу својуфотографију са посветом.
А кад је Ђилас 1954. године био разрешен свих државних функција, он иМарко Ристић су се, случајно, поново срели, у јануару месецу, испред старог зборног места – хотела „Мажестик“: „Ристић ме погледао“, пише Ђилас у својој књизи
 Власт и побуна (109) ,“с ироничном радозналошћу, карактеристичном зањега, али ми се није јавио“ (110).

_

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. - Каирос: Сремски Карловци, 2003. - 163 стр.;илустр. - 21 цм.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. – Каирос: Сремски Карловци, 2003. – 163 стр.;илустр. – 21 цм.

(96) Цитати су из часописа Данас, бр. 2, 1. феб. 1934, из три различита Ристићева текста
(97) В. Драгин (О. Кершовани): „Сан и истина Марка Ристића“, Уметност и критика ,бр. 3, јуни 1939., стр. 128.
(98) Т. (Јосип Броз): „Троцкизам и његови помагачи“, Пролетер , мај 1939., бр. 1,стр. 5.
(99) „Смрт фашизму Слобода народу!“, Политика, 5. новембар 1944., стр. 1.
(99) Поповић је „доследан“: остао је нем и на све молбе рођене сестре да јој поштеди мужа, иначе припадника Дражине организације у Београду, који је потом стрељан на Бањици.
(100) Просвета, 1984., стр. 198.
(102) Марко Ристић: „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“, Политика, 28. новембар 1944., стр. 1.
(103) Марко Ристић: „Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучесници“, Политика, 13. децембар 1944., стр 1.
(104) До овог броја нисмо доспели, па се овом приликом позивамо на књигу Дипломатски списи Марка Ристића (приређивач Миладин Милошевић), Просвета , 1996.,стр. 19., и на чланак Ериха Коша „Сведочења: Марко Ристић“, Књижевност , бр. 46, 1994., стр. 417; Ђилас у својим ратним мемоарима (Револуционарни рат , стр.153.) помиње како му је Ђорђе Јовановић „са јетким презиром спомињао своје бившеколеге -Ристића, Вуча, Матића, Давича, који су таворили у безбедности градова“.
(105) Јанко Туфегџић: „Марко Ристић и други наши критичари“, Идеје бр. 11, 17.јануар 1935., стр. 5.
(106) Зближили су се у Београду за време окупације. Ристић је 1971. године добионаграду АВНОЈ, а међу потписницима предлога за доделу овог признања био је и Андрић.
(107)    Дипломатски списи Марка Ристића , стр. 110.
(108) Исто, стр. 313.
(109) Књижевне новине , 1991., стр. 54.
(110) 1932. године Светислав Стефановић, Марко Ристић и Милован Ђилас су се први и једини пут сврстали на исту страну. Наиме, у марту те године у Времену је објављен чланак Милоша Црњанског под насловом „Ми постајемо колонија стране књиге“. Текст је представљао напад на социјалну књижевност која је, по Црњанском, претила да разори не само југословенску књижевност него и њене културу и друштво. У социјалној књижевности он је видео „предзнаке“ марксистичке литературе. Многи истакнути књижевници, музичари, сликари, устали су у одбрану социјалне литературе, не толико због ње саме колико због одбране слободе стварања, достојанства и права сваког уметника да сам бира и одређује свој пут.Међу онима који су се својим јавним потписом ставили на страну социјалне литературе, заједно са Ристићем и Ђиласом, био је и Стефановић. (
Књижевник , бр.4, март 1932.)

____     Из књиге Предрага Пузића, стр. 79-86

_____ Видети и ЛЕТОПИС НАЈАВЉЕНЕ ОСВЕТЕ :

Зашто „Политика“допушта новинару да пласира причу која везе нема са реалношћу?

Featured

Ознаке

„Просвета” опет у застоју

Коментари на чланак

Jasmina Ana | 14/04/2014 23:48

Opstanak Prosvete je veoma znacajan.Drzava bi trebalo hitno da reaguje ,jer urusavanje ove znacajne institucije sa velikom tradicijom ,znaci krajnju nebrigu za srpsku tradiciju, kulturu i knjigu.
Jovan Janjic je vratio pisce u Prosvetu i Prosveta je ponovo postala ugledna i jaka izdavacka kuca.Bio je to poduhvat vredan svake pohvale i divljenja.To su zabelezili srpski mediji.
Ko danas dozvoljava da se ponovo urusava Prosveta..Kako je moguce da se mesecima, posle odlaska Jovana Janjica,ne stampa ni jedna knjiga…Postojanje i opstanak Prosvete svakako spadaju u tyv.minimum nacionalnog interesa ,kad je kultura u pitanju…Verujem da ce drzava da reaguje,posle Uskrsa,kad se definitivno formira nova vlada..Zar ijedan iole pismen covek moze da zamisli da se u knjizari Geca Kon, koja je simbol Beograda ,moze dogoditi da osvanu prodavnice parfema,cipela itd, da nestanu predivni izlozi sa knjigama..Mole se . beogradski intelektualci i svi ,gradjani Srbije,da podignu svoj glas ,da ovo sprece

Miroslav Lukić | 15/04/2014 15:08

Над „Просветом“ – тим некадашњим наметачким издавачким комунистичким џином, пропалом фирмом, у сваком погледу, пропалом изнутра, могу да жале само тзв. државни писци и један слој људи који би да шминкају бабу, да јој нарумене образе, како сам недавно у једном разговору већ рекао; готово је симптоматично читати у „Политици“ жалопојке над „Просветом“! Та фирма је израсла и ви који је хвалите знате добро – како, и не правите се наивни. Ако су вас објављивали, у реду, могу да разумем – вашу комунистичку носталгију, или како се већ то зове; али, надам се да је прошло то време када ће „П.“ моћи да васкрсне; а и зашто би? У дну књижаре у Кнез Михаиловој слика пок. и трагичног Геце Кона налази се у дну… Потиснута је, као што је Кон, тј. успомена на њега потиснута. Зашто неко не поради на томе да се оснује, обнови Из. предузеће Геца Кон ад.? Доста је било комесара у „П“, од Ћопића до Куленовића и осталих… Инсистирам да овај текст не скраћујете, и надам се да нећете, да је топрошло време

Posetilac Knjizara | 15/04/2014 20:50

@ Lukic

Da niste vi malo pobrkali Loncice? Prosveta je bila u svoje vreme vrhunska firma i mogla je da bude tako preobrazena da i sada bude vrhunske kompanija. Ipak nije tu samo gola socijalisisticka produkcija – tu su autorska prava, stamparija, nekretnine. Prosveta je unistena na isti nacin kao i BIGZ, Rad, Nolit, Srpska knjizevna zadruga, Narodna knjiga – ne zato sto te kuce nisu imale smisao i perspektivu. Naprotiv, Narodnja knjiga i Nolit su uspesno poslovale i posle socijalizma. Te kuce su unistene zato sto kojekakvim sumnjivim likovima u vlasti knjiga, izdavastvo, autorska prava, edicije, serije, nista ne znace i sto su u tim kucama samo videli poslovni prostor i mogucnost da nesto udjane. Inace se ne bi nikada dogodilo da BIGZ kupi Skolska knjiga iz Zagreba, bukvalno ukrade sva njegova autorska prava i svede izdavackog giganta na stampariju nekoliko udzbenika. Kultorocid

Kratko Pamćenje | 16/04/2014 10:41

Halo skojevci, malo obaveštenje: Berlinski zid je pao pre četvrt veka, Prosveta je prestala da funkcioniše kao ozbiljna izdavačka kuća pre dve (!) decenije, itd. Ako vam je toliko stalo do kulture (a nije) pogledajte ko danas izdaje knjige pa njih pohvalite i nagradite. Prestanite da podržavate one koji su započeli karijeru na otetoj imovini, a završili sa sabranim delima Mire Marković. Poslednjih 20 godina nekolicina vrednih i pametnih ljudi u novim izdavačkim kućama je izdala veliki broj fantastičnih knjiga i to uprkos maltretiranju od strane države i bez poslovnih zgrada, magacina, knjižara i štamparija otetih od „narodnih neprijatelja“.

Tatjana Oibović | 18/04/2014 13:07

Predlažem autoru članka da porazgovara sa radnicima ,,Prosvete“ i da se informiše o stanju o firmi o kojoj želi da piše. Na osnovu članka ispada da je J. Janjić podigao ,,Prosvetu“ na noge što uopšte nije tačno. O kakvom povratku ,,Prosvete“ u vrh izdavašta govorite? Raspitajte se koliko kasne plate i kolike dugove je napravio JJ? Koje godine je uveden minimalac i zašto se prima sa zakašnjenjem od 7 meseci? Probajte da nađete tri čoveka u Knez Mihailovoj koji će navesti tri naslova ,,Prosvete“ izdate u zadnjih nekoliko godina. Da li znate da je ,,Prosveti“ isključeno grejanje zbog neplaćanja računa? Zašto ,,Politika“ dopušta novinaru da plasira priču koja veze nema sa realnošću? Stiče se utisak da je članak napisan iz želje novinara da se dodvori bivšem direktoru, a ne da realno informiše javnost.

_________ Извор: Политика: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=290020

ПИСМА САРАДНИЦИМА / Александар Лукић

Featured

Ознаке

20.  двориште лукића. мишљеновац.звижд. ускрс, 2013. - 131 одабрана фотографија (фотодокументација заветина)

21. двориште лукића. мишљеновац.звижд. ускрс, 2013. – 131 одабрана фотографија (фотодокументација заветина)

1
Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности.
Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…»
Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».
Бездану уметност бисмо могли описати тако некако. Као дубину, испод које се отвара још већа дубина.
Песник, или уопштено уметник, зна да је ново племство у гајевима, у дубравама, у грмљу и жбуњу, у клисурама и вировима, а не у великим кућама богаташа и у ратовању. Бездана уметност се даје уметнику који истрајава и не сумња. Бездана уметност подразумева велику веру и често жртве.
Емерсон је тврдио:»Уметност је створитељев пут к његову делу. Стазе, методе и закони стварања идеалне су и вечне, и ако их мало ко икад упозна. Па ни сам уметник не упозна их ни за дуги низ година или ни за читав живот, ако се за то услови не испуне. Сликар, скулптор, композитор, епски песник, говорник, сви имају једну жељу: да се могу ритмично и обилно изразити а не штуро и фрагментарно…»
Књижевни часопис БРАНИЧЕВО у прилици је да објави посебан темат, посвећен теми «бездане уметности», први број у наредној 2009. години. И зато позивамо све оне, који су већ изашли из разноликог и дволичног живота; који су другима препустили да буду уместо њих племићи, удварачи, уживаоци светског живота, извршиоци бучних и великих дела, да дају несумњиво сведочанство о свом другачијем постојању, и о избегавању политике и берзе. Да дају своје завесе и међе, иза којих је «бездана уметност» често сакривена. Рушећи баријере, заблуде и наметнуте границе, а пре свега наметнуту уметност наметнутих људи. Јер за то постоји и један важнији разлог: зар не? Да ли су највећи песници и уметници – Хомер, Шекспир и Рафаел познавали границе својих дела – сем граница својих живота? Споменутом мислиоцу они су моћно огледало, које се носи улицом, и које је у стању да даде слику сваке ствари. Позивамо најшири могући круг сарадника и молимо да нам своје радове пошаљу у електронском или штампаном облику најкасније до 25. децембра 2008. на адресу часописа БРАНИЧЕВО (за Александра Лукића)*. Уз једну молбу: радови не могу бити дужи од 16 страница откуцаних уобичајеним новинарским проредом.

__
*) Позив ове садржине упућен је најширем кругу аутора, како би дали
допринос својим размишљањем и прилозима у тематском броју
о Безданој уметности. Редакција верује да се о овој, на жалост,
скрајнутој и маргинализованој теми у нашој књижевности, има доста
тога рећи. Позвани су: Богдан Поповић, Слободан Владушић,
Предраг Палавестра, Зоран М. Мандић, Мирослав Лукић, Адам
Пуслојић, Аца Видић, Марко Паовица, Владимир Копицл, Ненад
Шапоња, Јован Пејчић, Маринко Арсић Ивков, Васа Павковић,
Владислав Бајац, Мирослав Јосић Вишњић, Гојко Тешић, Јовица
Аћин, Весна Рогановић, Срба Игњатовић, Јовица Стојановић, Радослав
Војводић, Љиљана Пешикан Љуштановић, Михајло Пантић,
Александар Јерков, Драган Јовановић Данилов, Гордана Ђилас, Зоран
Ђерић, Радивој Станивук, Саша Ћирић, Емир Кустурица, Предраг
Чудић, Милан Орлић, Добрица Ћосић, Јован Зивлак, Вуле
Журић, Ласло Блашковић, Мило Ломпар, Славко Гордић, Владимир
Јагличић, Милета Аћимовић Ивков, Бранко Пиргић, Јован
Делић, Славица Јовановић, Биљана Миловановић, Велиша Јоксимовић,
Сава Дамјанов, Тихомир Брајовић, Радивоје Микић, Бранко
Кукић, Гојко Божовић, Миодраг Павловић, Милутин Петровић,
Милорад Павић, Марко Недић, Милован Марчетић, Мирољуб Милановић,
Срђан Ваљаревић, Иштван Беседеш, Анђелко Анушић,
Добрило Аранитовић, Мирослав Цера Михајловић, Славица Гароња
Радованац, Љубиша Рајковић Кожељац, Слађана Илић, Бојан
Јовановић, Дамир Јоцић, Александар Костадиновић, Горан Максимовић,
Данијела Костадиновић, Снежана Божић, Милован Данојлић,
Љубиша Митровић, Дејан Милутиновић, Александар Б.
Лаковић, Горан Миленковић, Миливој Ненин, Предраг Стајић, Коста
Лозанић, Живко Николић, Димитрије Тасић, Зорана Опачић,
Милосав Буца Мирковић, Слободан Зубановић, Петар Цветковић,
Мићо Цвијетић, Саша Радојчић, Светозар Радоњић Рас, Душан
Стојковић, Душан Стошић, Станиша Тутњевић, Даница Вујков, Ранко
Поповић, Срђан Марковић, Добривоје Јефтић, Милисав Миленковић,
Тихомир Нешић, Саша Хаxи Танчић, Горан Петровић, Зоран
Пешић Сигма, Станиша Нешић, Иван Негришорац, Радивој Стоканов,
Мирко Демић, Драган Жунић и Фрања Петриновић.

_____ Из књиге песника Александра Лукића Између митаарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац. Браничево, 2011. (Поглавље: Подстицања)

____ Ова књига се може прочитати у целини, или преузети као поклон „Заветина“ на следећој локацији: https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnostipoklonknigazavetinazaseptemmbarmesec2010

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.
Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио  на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.
Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.
Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити,  било је део судбине, у суштини – јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.
Након свега написаног, да ли се што међу пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.
Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.
Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.
Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету – тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?
Необазирање на истину, не значи да она не постоји!
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!
Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.
Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.
Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.
Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.
Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.
Остати неупрљан задатак је сваког човека.
На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.
Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи…

_________ Из критичке књиге Александра Лукића : Између митарења чудовишта и уметности будућности. –   Видети више :https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnostipoklonknigazavetinazaseptemmbarmesec2010

Писмо преводиоца и песника Владимира Кормана

Featured

Ознаке

Уважаемый Мирослав !   С удовольствием и интересом читаю „Заветное Созвездие“.
Сделал попытку перевести на русский, пользуясь словарём короткое стихотворение Александра Лукича.
Одлазак на гробље у Поточићу ( село Мишљеновац, с-и Србија, Звижд, једног од браће Лукић, лето 2013) (Снимак Иван Лукић)

Одлазак на гробље у Поточићу ( село Мишљеновац, с-и Србија, Звижд, једног од браће Лукић, лето 2013) (Снимак Иван Лукић)

Александр Лукич В Юлийской Краине
(С сербского).В водовороте через каменные плиты
форель проносит изворотливые тушки.
В любой чешуйке – перевёрнутое солнце
бросает светоносные кинжалы в глаза двоим поэтам.
Погожий вешний день.
Всё сказано как будто, хотя к нам отовсюду
бегут с вопросами незрелые щенки.
Как потеплело, на черешнях набухли почки,
а в воздухе кружатся духи-греховоды,
и мнится: с Понта к нам спешит посылка,
и раздаётся звон червонцев из кожаной сумы.*
Примечание.
Александр Лукич – брат Мирослава Лукича, сербский прозаик и поэт, общественный деятель. Родился в 1957 г.

Если в переводе есть ошибки, подскажите, пожалуйста.
С лучшими пожеланиями

Владимир Корман
===============================
   * Александар Лукић ПУСТА КРАЈИНА
Са дна вира, пркосе плаве камене плоче
јата скобаља искрећу тела полеђушке у страну,
рибља крљушт – огледало окренуто сунцу
баца светлосне бодеже у очи двојици песника.Лето одмаклоСве је речено, изгледа. А ипак нејасноће
пробијају одасвуд до нас – млади штенци.
Пупољци са грана трешања набубрели
чим ојужи. Траг грешних духова кружи
ваздухом. Писмо са Понта послато нама.Новчићи златни брује из мешине кожне торбе.
________________  Видети више: http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2013/10/blog-post.html

ЗАШТИТНИ ЗНАК КАО ОХРАБРЕЊЕ ПЕСНИЦИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ…

Featured

Ознаке

Цвеће крај путева

Цвеће крај путева

 

Астечка      астрологија     може помоћи у разумевању овог знака који је нацртао поглавица, који је веровао да је мирис – сунчева крв…

Који је веровао да Сунце има има језик топао, румен и   доброчинитељски    –    када   је    задовољно жртвама које му се приносе.

Да би се смирила тескоба која се рађа из помрчине и да би људска бића имала наду у боље и сунчаније дане – постоји цвеће. Цвеће у вртовима, цвеће у кућама, краљевско цвеће, цвеће у гирландама, у венцима, закачено на одећу, у руковетима, или као украс косе.

Цвет је нестабилан као жена, јер стално мења своје боје, мирисе, плодове, зависно од годишњег доба, његова је лепота пролазна.

Цвет је израз онога што је ефемерно : краткоће постојања, лепоте и задовољстава која се брзо потроше и често обнављају.

Постоји златан цвет, чије је цветање израз унутрашње алхемије, јединства твари, духа, воде и ватре.

Цвет се преображава у симбол љубави и хармоније и исцељења.

Цвет се преображава у тачку, у којој се концентрише дух и то је тренутак када се све природне нагонске силе контролишу или сублимирају у просветљењима.

Цвет је архетипска фигура душе, средишња тачка, у којој се спајају духовне и нагонске енергије.

Ти си цвет, и ти си Сунце.

Ти имаш изузетну интуицију која ти даје способност двоструког и троструког виђења. и сензибилност рањиву на најмању грубост. Твоја питања су путоказ онима који на њих желе да одговоре : показују смер који води дубоко у тебе…

Бела Тукадруз

У СЛАВУ ЉУБАВИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ

Ознаке

Created with Nokia Smart Cam

Сеоска капија.Мишљеновац, Зуква, 2016.

У СЛАВУ ЉУБАВИ

        За Љ.Р. из О.

Ако је славни Џон Ф. К.

Могао да каже

Ако не ми, ко?

Ако не сада, када?

Онда и љубав може да се

Слави

Као једнакост без покушаја

Да се однос претвори у

Игру на један гол

Љубав је демаркациона линија

У метежу страха од могућности

Да за живота нећемо научити да

Волимо, јер

Све док живимо сви смо у

Опасности па чак и онда када се

Ваљамо у врлини

Када жмурећи гледамо кроз прсте

Дугу у коју је неко пуцао из мржње

Према лепоти, нежности и невиности

Зато никада не треба потценити

Стимулацију ексценнтричности

Оних који не знају да воле

За које је све данас сведено на

Декорацију и брзину

У једној бајци о две девојчице

Прочитао сам да је

Љубав једнако лепа када извире и

Увире, као понорница на

Десанкином Брдовитом Балкану

Зато

Ако не ми, ко?

Ако не сада, када?

Када ћемо научити да је боље све

Укључивати, него искључивати из

Срца, па и оног

Битно уздрманог ударом

Разуздлане војске стресова

 

Мали неопходни коментар

            Свака песма је увек је у опасности од сукоба са интерпункцијом, са вишком или недостатком ритма, који нарочито квари неологизам употребе примеса „туђица“. Зато, и овај загонетни „мали неопходни коментар“, јер „Ако није написан сада, када?“. Када ће се песме хвалити читалачким разумевањем оних, који се ваљају у врлинама памети дигиталне епохе, иако никада неће научити да воле, па чак и онда када престану да шенлуче и пуцају у лепоту, нежност и невиност дуге