Ознаке

KADA ih, sa radio-talasa ili u kakvoj dobroj kafani, dodirne setno pitanje „Što se bore misli moje“, ili ih, pak, razneži bolna čežnja iz „Emine“, većina Srba će znati da je prvu napisao knez Mihailo Obrenović, a drugu Aleksa Šantić. Kada, međutim, čuju da su „Tri devojke zbor zborile“, međusobno se pitajući „šta bi koja najvolela“, verovatno će pomisliti da je reč o pesmi koju jeste neko nekada napisao, ali koja se odavno ponarodila, pa se njenog nadahnutog autora više niko ne seća.

– Ne, nije tako, tu prelepu pesmu koju su onako čarobno pevali Radmila Dimić, Cune Gojković i desetine drugih sjajnih pevača, napisao je Milovan Glišić, jedan od naših najvećih pisaca uopšte. Doduše, u originalnoj Glišićevoj verziji zbor su zborile tri seje iliti sestre. Njih su, tokom decenija, verovatno zbog ritmike stiha, zamenile devojke, ali pesma time nije izgubila na lepoti – otkriva, za „Novosti“, Dejan Tomić, publicista i dugododišnji muzički uredni Radio Novog Sada.

Nije ta pesma jedina čijeg autora, u knjizi „Pevane pesme srpskih pesnika“, koja još miriše na štamparsku boju (izašla je pre nekoliko dana, u izdanju RTS), iz zaborava vraća ovaj neumorni muzički entuizajsta, naprotiv.

– Ogromna većina onih koji vole da ih slušaju ili i sami zapevaju pesme „Leti, leti pesmo moja mila“ i „Srdo moja, ne srdi se na me“, teško da zna da je njihov autor Jovan Ilić, otac trojice takođe pesnika – Vojislava, Dragutina i Žarka.

Vojislav je, dabome, od njih najpoznatiji, ali je Dragutinov trag u poeziji koja se i danas peva, neuporedivo dublji. I to na zbilja neočekivan način.

LULU OKOVAO VLADIKA! MADA je tu čuvenu pesmu snimilo još desetak pevača, niko kao Predrag Živković Tozovac ne ume da zapeva „Lulo moja, srebrom okovana, pušio bih, al` nemam duvana“. A, gotovo niko ne zna da je, sredinom 19. veka, tu pesmu napisao vladika bački Nikanor Grujić. I ne samo nju: Grujićeva je i čuvena „Milkina kuća na kraju“.

– Sigurno verujete da su „Šano dušo, šano mori“ i „Stojanke, bela Vranjanke“ izvorne vranjske pesme. A, nisu! Napisao ih je Dragutin J. Ilić, ne manje darovit od Vojislava, ali veći zatočenik „Dardanela“ i drugih boemskih kafana starog Beograda. Možda je zato i pravednije da ga današnje srpske kafane mnogo više slušaju.

U knjizi je, inače, oko 200 pesama koje je napisalo četrdesetak naših pesnika. Tu su, naravno, Branko Radičević („Devojka na studencu“, „De si dušo, de si rano“, „Pevam danju, pevam noću“), Đura Jakšić („Kroz ponoć nemu“, „Vina, Milo, orilo se“, „Zelen lisje goru kiti“), Milorad Mitrović („Bila jednom ruča jedna“). Tu je i Veljko Petrović („O zašto, zašto smo se sreli“), pa već pomenuti Šantić čije pesme su, pored „Emine“, i „Ko ti, kćeri, pokida đerdane“, „Bulbul pjeva okolo Mostara“ i „Što te nema“, Jovan Gričić („Varaj momka, dušo“), Mita Popović („Sagradiću šajku“, „Maro, Maro od bisera grano“)…

– Sve te pesme mi danas označavamo kao narodne i varoške ili starogradske. Uz njih, obradio sam rodoljubive i duhovne, pa čitalac može da sazna da je pesmu „Lađa se kreće francuska“, nedugo posle Prvog svetskog rata, napisao Negotinac Mihajlo Zastavniković, a onu „Rado ide Srbin u vojnike“, sredinom 19. veka, pančevački prota, pesnik i veliki rodoljub Vasa Živković.

Živković je, navodi Tomić, autor i „Miletićeve pesme“ koja je, već skoro dva veka, svojevrsna himna prečanskih Srba, ali je, što naša javnost gotovo i ne zna, jedno vreme bila i zvanična himna Kraljevine Srbije. Kada je 1903. ubijen kralj Aleksandar, bilo je nezgodno da to ostane „Bože pravde“, jer je Vladan Đorđević napisao povodom punoletstva njegovog oca kralja Milana Obrenovića, pa je jedno vreme himna bila Živkovićeva burna pesma, kako ju je nazivao Miloš Crnjanski. S tim što je, u refrenu, stih „Mi smo s tobom, Svetozare Miletiću“, bio zamenjen stihom „Mi smo s tobom, Petre Karađorđeviću“.

„Tiho noći“, Jovan Jovanović Zmaj, „Što se bore misli moje“, Mihailo Obrenović, „Srdo moja, ne srdi se na me“, Jovan Ilić, „Jesen stiže dunjo moja“, Milorad M. Petrović

A kada je, pak, reč o najpevanijim srpskim pesnicima, tu su se, ubedljivo, izdvojili Milorad M. Petrović – Seljančica i Jovan Jovanović Zmaj, prvi sa 11, a drugi sa deset pesama. Petrović je, tako, svom rodu i njegovoj muzici, uz ostale ostavio „Jesen stiže, dunjo moja“, „Ne luduj, Lelo“, „Moj dilbere“ i „Igrale se delije“. S druge strane, Zmaj nas, i danas, rastužuje i razgaljuje pesmama „Tiho noći“, „Kad se setim mila dušo“, „Nebo je tako vedro“, „Jedna cura mala…“. Njegova je i nezvanična kafanska himna „Na kraj sela čađava mehana“, ali i „Pesmo moja, zakiti se cvetom“, od koje je Zdravko Čolić napravio veliki zabavnjački hit.


NEDOSTIŽNO „TIHO NOĆI“

DEJAN TOMIĆ je u knjizi naveo i sve pevače, grupe i orkestre koji su snimali pesme naših pesnika. Ubedljivo najviše njih – ravno 40 – snimilo je Zmajevu „Tiho noći, moje zlato spava“. Uz ostale, to su Nada Mamula, Mile Bogdanović, Zvonko Bogdan, Žarko Dančuo, Veliki narodni orkestar RTB, Tamburaški orkestar Janike Balaža koji je i peva i svira… Ona je, međutim, bila izazov i za opersku divu Radmilu Bakočević i Džez orkestar RTB.

Seljančica korak ispred Jove Zmaja | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements