ЛЕТОПИС НАЈАВЉЕНЕ ОСВЕТЕ / Предраг Пузић

СЛОВО ЂОРЂА ЈОВАНОВИЋА
„У име слободе и правде нашег народа, заклињемо се да ћемодисциплиновано, упорно и неустрашиво, не штедећи своју крв и животе,водити борбу до потпуног уништења фашистичких освајача и свих народних издајника
„. (89)

Овако гласи део заклетве коју је, приликом ступања у Космајскипартизански одред, положио књижевник Ђорђе Јовановић (1909-1943).Занимљив је други део ове заклетве у којој се термин „народни издајници“, повећ устаљеној и провереној методи из доба Октобарске револуције, користи каосингтагма иза које се, камуфлирана, крије права одредница: идеолошки противници. Овом методом Јовановић ће се често и ревносно служити уозначавању појединих еснафских колега. Наравно, не било којих. Одабир за фарисејско жигосање вршен је само у оним случајевима у којима је „мета „угледна, књижевно остварена, утицајна: Црњански, Велмар Јанковић, Драгиша Васић, Пандуровић, па и владика Николај Велимировић, само су нека од именаса Јовановићевог црвеноцрног списка. Овај својеврсни ритуал он је, у својим књижевнокритичким текстовима, у бројним листовима и под различитим псеудонимима, понављао од средине 1935. године, када ступа у редове социјалне литературе, па све до почетка II светског рата и на нашим просторима. После 7. јула 1941. у његовим новим чланцима отпочиње својеврсна хајка, док су за лов на прокажене људе, кад су се за то указали и време и прилике, били одређени други.
Зашто Јовановић оставља своје надреалистичко друштво и, слично Арагону, прелази у други табор на ортодоксну књижевну левицу и у службу Коминтерне? У писму послатом Марку Ристићу (90) , 27. јула 1935. године, из затвора у Лепоглави, где се налазио на издржавању трогодишње робије, политички осуђеник број 1720, Ђорђе Јовановић, пише како је своја књижевна опредељења променио захваљујући „друговима“, који су га „уверили“ у исправност како својих политичких тако и литерарних назора. Ристић је вођа иглавни идеолог, у то време већ угаслог, југословенског надреализма, и човек од кога је, по речима Рада Драинца, Јовановић све научио, и то је вероватни повод његовом писму. „Данас, док фашистички пси реже по свим кутевима Европе“, пише даље Јовановић Ристићу, њему не преостаје ништа друго него дадефинитивно раскрсти са надреализмом. „Да сам био надреалиста не стидим сени мало. Лако је могуће да бих без њега био данас неко опскурно фашистичкоклеветало“.
Ели Финци је пун разумевања за овакав став. У предговору Јовановићевекњиге Против обмана (91),он пише и открива како је Јовановић био свестан да се идејна стремљења не могу и не смеју одвајати од уметничких. Стапањем ова два различита појма у један, Јовановић и Финци, и не само они, добијају чудну мешавину у коју су ревносно умакали своја уметничка пера.Наравно, не случајно.То је и време када представници покрета социјалне литературе, односно новог реализма као њеног наставка (већином чланови КП, и све по угледу на слична дешавања на литерарној позорници у Совјетском Савезу), видећи у себи врховне и једине арбитре, увелико негирају улогу и вредност књижевног наслеђа, критикујући, уједно, оне савременике који су од њих били идеолошки далеко, па чак и оне који су остајали неутрални: „Слуге“, „лакеји“,“књижевници угашене савести“, само су поједине од многих етикета којима се поштапају у недостатку правих аргумената.У исто време док Јовановић кореспондира са Ристићем, стотинама километара даље, у Москви, вођство КПЈ прихвата основне ставове и директиве III конгреса Коминтерне (одржаног од 25. јула до 20. августа 1935. године.), између осталих и оне који се односе на активније деловање и утицај партије у друштвеном и јавном животу. У том смислу предузете су и мере за већу инфилтрацију партијских кадрова и у доменима културе и просвете. Партија јепре свега од књижевника захтевала да буду „војници“ у борби против легалног друштвеног система краљевине Југославије, како својом писаном речју тако и учешћем у јавним манифестацијама.И Ђорђе Јовановић схвата и прихвата своје ново место и своју нову улогу, и овај пут, уместо надреализма, гушећи у себи сопствене књижевне афинитете, ступа у редове оних који су сматрали да уметност треба да служи, пре свега, револуционарним циљевима.Вратимо се Светиславу Стефановићу, човеку са врха Јовановићеве листе.Ђорђе Јовановић још је далеке 1936. године (92) указивао на Стефановићев „лавеж“, записавши како је овај своју лирику, тачније „лирско цвилење“, захваљујући новом политичком усмерењу, и заједно са Црњанским, претворио „у лавеж фашистичког чопора“. Јовановић није само књижевни критичар, он себи понекад додељује (попут Душана Матића) и улогу судије. У једном од ратних бројева партизанског Гласа, у тексту под насловом „Штука култура“ (асоцирање нанемачке авионе), објављеним почетком 1943. године (93) , он је све оне који се у Београду, током окупације, ангажују у разним институцијама културе, назвао „нарочитим олошем“ и „најнаказнијом пасмином српских изрода“. За Јовановића то је ангажовање просто несхватљиво, али и неопростиво, јер „све тековине српске културе могу једино да служе нашој народноослободилачкојборби“. Чак и неутралност за њега представља издају, а свако ко правда својенеучествовање на страни за коју се управо он определио, за Јовановића је довољно за оптужбу и осуду. Поред Станислава Кракова, Милоша Ђурића,Николе Трајковића, Јовановић прозива, и потенцијалним издајницима означава,и двојицу бањичких логораша, своје некадашње колеге из предратног надреалистичког а потом и социјалног круга, Александра Вуча и Душана Матића.
За Ђорђа Јовановића Светислав Стефановић је, и у  Гласу, омиљена тема.Његов дугогодишњи уметнички рад сврстава на маргине српске књижевности,проглашава га осредњим лиричарем, „бедним привеском издајничких клика гнусног старкеље Недића“ и, наравно, и опет, издајником. Чиме је то Јовановићиспровоциран? Сада већ комесар Космајског партизанског одреда, Ђорђе Јовановић замера Стефановићу што је пристао да у оквиру министарствапросвете и вера заузме челно место у Комесарској управи Српске књижевне задруге. Оптужбе ређа једну за другом, да би на крају Стефановићу, том“овејаном олошу“, али и другима, поручио да ће, слично Његошевим потурицама, „бити истребљени“!
„Па докле та вечита борба човека против човека?! Где је ту трунка оног склада међу сферама, оне козмичке хармоније о којој песници сањају од почетка света !“, запитаће се Светислав Стефановић у својој драми Кућа тамних сенки , 1927. године.
Постоји још један могући повод Јовановићеве нетрпељивости. Током једног од предратних истражних поступака који су вођени против њега пред Судом за заштиту државе, Јовановић се, по сведочењу својих партијских колега, „слабо држао на полицији“, због чега је био и искључен из партије.Предстојао му је, потом, један дуг и тежак пут доказивања. И када је почео рат, у партизанима, он још није сасвим задобио поверење својих другова, па јесвоје четовање започео као обичан редов, да би, доцније, напредовао до помоћника митраљесца. У сукобима са Немцима и љотићевцима, док су свуданаоколо фијукала смртоносна танад а његови саборци пуцали лежећи изабусија, он је, једини, остајао незаклоњен. Чак и кад је био произведен уполитичког комесара, његово чланство у партији није било обновљено.Ђорђе Јовановић је страдао 1943. године подно родног Космаја. Посведочењу његових сабораца он је своју смрт и наслућивао: „Ко иде у револуцију, а мисли да остане жив, тај је луд.“ (94)

***
Један од послератних српских књижевних критичара, РадомирКонстантиновић, у својој књизи Биће и језик VII (95) ,овако оцењује свог колегу Светислава Стефановића: „Он је под окриљем нацистичких убица и паликућа,доживљавао свој човечански крај, убеђен да је, најзад, у свеопштем крвопролићу, дошло време да се изврши ревизија вредностии да се њему ода заслужено а дотле ускраћивано признање“. Иначе, „човечански крај“ на који се овде мисли доживеће сви они који Стефановића шаљу на губилиште.

__

(89) Војин Ђурашиновић Костја: „Стазама пролетерским“, Просвета 1961., стр. 135.
(90) Марко Ристић: „Предговор за неколико ненаписаних романа“, Просвета, 1953., стр. 123.
(91) Просвета , 1951., стр. 12.
(92) Ђорђе Јовановић: „Фашизам на позорници“, Књижевни савременик
, 1936., и књ.“Студије и критике“,Просвета, 1949., стр. 256.
(93) Ђорђе Јовановић: „Штука култура“, Глас бр. 12, јан.-феб. 1943., стр. 46.;
Борба бр. 12, 26. новембар 1944., стр. 2 (скраћена верзија); „Студије и критике“, стр.291 (скраћена вер.).
(94) «Стазама пролетерским», стр. 144
(95)  Просвета-Рад-Матица Српска, 1983, стр. 423.

_______ Одломак из књ. Предрага Пузића: „Ломача за SENSA“, стр.73-78

_____ Видети и: https://novosazvezde.wordpress.com/2014/04/20/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BF%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0003670    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s