Ознаке

Колико је књижевник Марко Ристић (1902/1984), обојен другом идеологијом и са позиција нове, тек стечене, власти, октобра 1944. године, био“убеђен“ да је дошло време да се изврши, овај пут, не  ревизија вредности , већобрачун на живот и смрт са појединим дојучерашњим колегама?У даљем тексту ћемо само овлаш изнети неколико података који, на особен начин, говоре о могућим поводима и разлозима Ристићевог послератног салта.
Као што смо већ истакли, Марко Ристић је родоначелник српскогнадреализма, књижевног правца у чијем су постојању представници новог реализма видели опасност по свој покрет. Иако је у то време, срединомтридесетих година, и сам припадник револуционарног покрета, Ристић нијемогао у потпуности да прихвати наметану партијску тезу да поезија треба дабуде искључиво у служби револуције. Сматрао је да песник своју мисијууметника не сме да жртвује нити да је строго подређује идеологији иполитичким циљевима, уколико не жели да изневери и изда и себе и своје стваралаштво. А управо је покрет социјалне литературе (и новог реализма каоњеног наставка), у својим основним постулатима одузимао песнику право на своју реч и свој глас. „Ако се хоће да поезија буде стварно од користи уисторијском процесу овога времена, песнику не треба постављати искључиво практичне задатке и спутавајуће опортунистичке забране“, пише у то времеРистић.
(96) И управо је због тога, као и због њених слабих песничких домета, за Ристића социјална поезија постала „један досадан архаизам“, једно „јалово и бедно свођење читавог културног и књижевног рада на фабриковање и наметање“, она је и ретроградна „ако значи корак унатраг уместо корак даље у еволуцији људске свести.“.
Овакво схватање поезије и њене улоге у историјском и друштвеном процесу, Ристић је поновио и неколико година доцније, 1939-те., у Крлежином  Печату, онда када је сукоб на књижевној левици, заоштрен управо око ових питања, достигао своју кулминацију. С једне стране и за једним концептомстајали су Ристић, Крлежа, Дединац, Давичо, Васо Богданов и други, а другу страну и други концепт представљали су Зоговић, Ђорђе Јовановић, Глигорић,Ђилас, Коча Поповић, Финци, Душан Матић, Отокар Кершовани.
На сцени је, заправо, вођена једна од беспоштедних битака за идејно и политичко учвршћење КПЈ, а у таквим биткама учесници су користили, у зависности од тренутка или потребе, различита оруђа. Етикетирање је било једно од убојитијих, и зато омиљено на обе стране. Крлежа је, на пример,Ђиласа и Зоговића назвао „овновима“. У недостатку ваљаних аргумената идруга страна је прибегла рецептима већ опробане бољшевичке алхемије -Ристић је проглашен „надреалистичким непријатељем народа и културе“,“контрареволуционаром“, „витезом презира према народу“, „троцкистом“,“моралним и политичким мртвацем“. Кершовани је био, додуше, нешто блажи:“Ми одбијамо његово схватање поезије, улоге и задатка песника каоирационалистичко, идеалистичко и антисоцијално“.(97) Умешао се чак и генерални секретар Јосип Броз, што је већ само по себи говорило о тежини и озбиљности сукоба: „Неки наши часописи пружају своје гостопримство таквим типовима као што је надреалиста Марко Ристић, интимус паришког троцкисте Бретона. Томе Ристићу, који је хтио даобогати и надопунимарксизам надреализмом и који данас потајно клевеће СССР и његову народну културу,који јавно пише да се шпањолски народ борио за сан, за иживљавањеподсвијести, да су се Мајаковски и Јесењин убили, јер су се отуђили руској стварности (разочарали) итд.“ (98)
Дакле, са самог врха југословенске комунистичке партије, од особе којаће једва пет година доцније загосподарити државом и постати „власником“ и Ристићевог живота, Ристић је проглашен троцкистом, а његов рад непријатељским и издајничким.Две године касније, други светски рат се проширио и на границе Југославије. Комунисти дижу свој устанак, позивају у борбу и дојучерашње,што би рекао Матош, „протуношце“, на своју страну. Између осталих прозван јеи позван и Марко Ристић, али се он не одазива правдајући се својим нарушеним здрављем. Ратне године провео је углавном у Врњачкој Бањи, у хотелу свогтаста, који се налазио преко пута немачке команде за Југоисток. У том долазиоктобар 1944. године и дуго очекивано ослобођење. Ристић је сада упобедничкој колони а његови чланци на првим странама београдске  Политике.
И у чланцима позиви на обрачун. (?!)

Наравно, Марко Ристић није особа која повлачи обарач. Он је одједном (исамо?) постао ревносним службеником партије, и њеним гласноговорником, он,који је пре рата сматрао да прави песник не може и не сме да постане портпаролом ни једне идеологије: „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету , укључује освету „. Овако гласи део једног Ристићевог текста (99) из новембра 1944. године, штампаног у београдској  Политици. До лета 1945-теон је и у  Борби и у Гласу објављивао чланке сличне садржине.
Када се позива на Поповића и Дапчевића, Ристић то, наравно, не чини случајно. Реч двојице Титових генерала има своју тежину, а показало се и својуцену. Ристић је спреман, и овај пут довољно одважан, да оправда указано муповерење.
Другови Пеко и Коча (100) су заиста рекли то што су рекли, у интервјуу Политици од 28. октобра 1944., у првом броју објављеном после ослобођења Београда. Дапчевић је, неколико деценија касније, у својој књизи За Београд (101),
још записао како је он у то време „знао“ да реакцијастрахује од праведнеосвете. Поповић је, некад, такође припадао српском надреалистичком кругучији је номинални шеф био Марко Ристић. Међутим, овај пут улоге су билеприлично измењене.
Тообухватање освете, по Марку Ристићу, састоји се још и у“немилосрдној казни“. Разлог за овако драстичну меру он налази у следећем:“Јер и неуклоњени издајник је квасац будућег издајства“. И све је то ништадруго дообавеза, а ево и ко је тај због кога се све то, наводно, чини: „На то насобавезује и будућност и наша и наше деце“.
Дан након објављивања у штампи списка од 105 стрељаних људи, МаркоРистић се осетио обавезним и, по свему судећи, одговорним, да о томе напише коју уметничку реч. Еуфорију не скрива: „Заједно са кољачима и агентима… ионе које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима… победоносни народ почео је већ да уништава“. (102)
Средином децембра Ристић се поново оглашава у  Политици. Овај путњегова нова мета је Дража Михаиловић, а успут, наравно, и други „издајници“.И поново следе препоруке и позиви за уништење. А ево коме и на који начин:“Српски народ може ту срамоту, ту прљавштину да спере са себе једино једнимбескомпромисним и тоталним уништавањем свих оних услова који су ту прљавштину омогућили, једним потпуним чишћењем свега онога што је тај гад условило и излучило“. (103)
Опраштања нема, јер би „праштање и заборављање било криминал премачасти и срећи народа“.

Који су још мотиви Ристићевог салта?У једном од ратних бројева партизанског  Гласа (104) Ђорђе Јовановић јепозвао Марка Ристића да се придружи партизанима, сматрајући његову пасивност „дезертерством из револуције“. Овај се не одазива. Јесу ли ондањегови уводници у  Политиции у другим листовима  покушај искупљења?Искупљења и за оне тешке квалификације којима је, са највишег партијскогместа, означен пред рат?
Милован Ђилас овај Ристићев салто назива његовом „жељом за сређивањем односа са партијом“. Управо је Ђилас особа са којом се Ристић, уоктобру и новембру 1944. године, састаје у београдском хотелу „Мажестик“, у коме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је и“Агитпроп“, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом руководиЂилас, уз бројне сараднике – Зоговића, Куленовића, Дедијера, Ћопића,Финција. Ту је основана и редакција  Борбе са старом, побројаном екипом и дата дозвола Рибникару за штампање првих бројева Политике. По свој прилици, ту је и Марко Ристић „уведен у посао“.
По сведочењу Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у „Мажестик“ носи ташну са документима о држању београдских интелектуалаца за време окупације. Два идеолога, један бивши,надреалистички, и други, актуелни, комунистички, „спријатељују се“ и разрађују план.И, лов је отпочео.Само, овај пут жртве су већ биле заиста жртве. Имена са списковимастрељаних објављивана су у штампи готово сваки дан. Требало је само јавностуверити у оправданост таквог делања и, наравно, припремити је и за наредна.Поготово када је била у питању ликвидација политичке и културне елите предратне Србије.Марко Ристић је још у међуратном периоду словио за егоцентричну и сујетну особу, склону идеализовању сопствене личности, у сталној потреби да буде изнад осталих, да суди и пресуђује. Карактерним цртама његове личности својевремено се позабавио и књижевник Јанко Туфегџић, унук Јанка Веселиновића: „За најбољег пријатеља или књижевног сабрата, у стању је да каже у извесном тренутку, кад му се учини да је у положају да дели преимућства, незгодну реч“. (105)
И материјална страна је у Ристићевом случају одиграла битну улогу.Унук некадашњег краљевског намесника Јована Ристића, школован уФранцуској и у Швајцарској, власник неколико имања која су доносила добре приходе од ренте, он у новим, послератним приликама на тако нешто није више могао да рачуна. Будућност, овај пут под новом, Титовом окупацијом заРистића је била више него неизвесна, па би његов „новинарски“ ангажман требало посматрати и са ове равни.Награда за овакав „прегалачки“ рад уследила је убрзо. Марко Ристић којисе никада није бавио дипломатијом, за разлику од Дучића, Црњанског, или свогпријатеља Андрића (106) , средином 1945-те је, на Ђиласов предлог, постављен заамбасадора у Француској.
А у Француској, половином 1946. године, одржано је суђење Петеновим министрима и другим високим функционерима бивше ратне владе у Вишију.Марко Ристић је са великим занимањем, а можда и са уживањем, пратио ове судске процесе у којима је, извесно, видео репризу онога што се, непуне две године раније, одигравало у Србији. Само, у француским судовима нису седели југословенски политбировски пресудитељи. У једном извештају, послатом изПариза свом министарству иностраних послова, амбасадор Марко Ристић се згражавао над чињеницом, незамисливом у Београду у јесен 1944-те, „како један део штампе отворено брани оптужене као жртве чиновничког позива“ (107).
Разочаран благим казнама и чак ослобађајућим пресудама, он је жалио штодржавни тужилац „више брани него што оптужује“, и што се „суд, ослобађајући оптужене, солидарисао са издајом“.У време резолуције ИБа, 1948. године, Марко Ристић се нашао у готовоистој ситуацији као некад, октобра 1944-те у Београду. Увиђајуђи прекупотребу за поновним потврђивањем своје лојалности, он се више не обраћаЂиласу, већ свом старом критичару Титу: „Молим Вас, друже Маршале, да ми пошаљете потребне инструкције и да верујете у безгранично поштовање и љубав коју имам за Вас“ (108).
И Маршал, између осталог, шаље Ристићу својуфотографију са посветом.
А кад је Ђилас 1954. године био разрешен свих државних функција, он иМарко Ристић су се, случајно, поново срели, у јануару месецу, испред старог зборног места – хотела „Мажестик“: „Ристић ме погледао“, пише Ђилас у својој књизи
 Власт и побуна (109) ,“с ироничном радозналошћу, карактеристичном зањега, али ми се није јавио“ (110).

_

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. - Каирос: Сремски Карловци, 2003. - 163 стр.;илустр. - 21 цм.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. – Каирос: Сремски Карловци, 2003. – 163 стр.;илустр. – 21 цм.

(96) Цитати су из часописа Данас, бр. 2, 1. феб. 1934, из три различита Ристићева текста
(97) В. Драгин (О. Кершовани): „Сан и истина Марка Ристића“, Уметност и критика ,бр. 3, јуни 1939., стр. 128.
(98) Т. (Јосип Броз): „Троцкизам и његови помагачи“, Пролетер , мај 1939., бр. 1,стр. 5.
(99) „Смрт фашизму Слобода народу!“, Политика, 5. новембар 1944., стр. 1.
(99) Поповић је „доследан“: остао је нем и на све молбе рођене сестре да јој поштеди мужа, иначе припадника Дражине организације у Београду, који је потом стрељан на Бањици.
(100) Просвета, 1984., стр. 198.
(102) Марко Ристић: „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“, Политика, 28. новембар 1944., стр. 1.
(103) Марко Ристић: „Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучесници“, Политика, 13. децембар 1944., стр 1.
(104) До овог броја нисмо доспели, па се овом приликом позивамо на књигу Дипломатски списи Марка Ристића (приређивач Миладин Милошевић), Просвета , 1996.,стр. 19., и на чланак Ериха Коша „Сведочења: Марко Ристић“, Књижевност , бр. 46, 1994., стр. 417; Ђилас у својим ратним мемоарима (Револуционарни рат , стр.153.) помиње како му је Ђорђе Јовановић „са јетким презиром спомињао своје бившеколеге -Ристића, Вуча, Матића, Давича, који су таворили у безбедности градова“.
(105) Јанко Туфегџић: „Марко Ристић и други наши критичари“, Идеје бр. 11, 17.јануар 1935., стр. 5.
(106) Зближили су се у Београду за време окупације. Ристић је 1971. године добионаграду АВНОЈ, а међу потписницима предлога за доделу овог признања био је и Андрић.
(107)    Дипломатски списи Марка Ристића , стр. 110.
(108) Исто, стр. 313.
(109) Књижевне новине , 1991., стр. 54.
(110) 1932. године Светислав Стефановић, Марко Ристић и Милован Ђилас су се први и једини пут сврстали на исту страну. Наиме, у марту те године у Времену је објављен чланак Милоша Црњанског под насловом „Ми постајемо колонија стране књиге“. Текст је представљао напад на социјалну књижевност која је, по Црњанском, претила да разори не само југословенску књижевност него и њене културу и друштво. У социјалној књижевности он је видео „предзнаке“ марксистичке литературе. Многи истакнути књижевници, музичари, сликари, устали су у одбрану социјалне литературе, не толико због ње саме колико због одбране слободе стварања, достојанства и права сваког уметника да сам бира и одређује свој пут.Међу онима који су се својим јавним потписом ставили на страну социјалне литературе, заједно са Ристићем и Ђиласом, био је и Стефановић. (
Књижевник , бр.4, март 1932.)

____     Из књиге Предрага Пузића, стр. 79-86

_____ Видети и ЛЕТОПИС НАЈАВЉЕНЕ ОСВЕТЕ :

Advertisements