Ознаке

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Генадиј Акимов рођен је 1956. године у Курску. За себе каже. „Филолог по образовању, Стрелац по хороскопу, по начину живота несмајник“. Завршио је Филолошки факултет Карагандинског државног университета. Заљубљеник је у музику, стихове објављује на интернету, где је, не једном, победио на песничким конкурсима појединих портала. Члан је уредништва часописа „Прозори“. Живи у Курску.

Генадиј АКИМОВ (1956)

Генадиј АКИМОВ (1956)

Улис чека пролеће
 
Пенелопо, шта ти то отка,
кроз даљ ћилима, белу чар?
Ходом киклопа тешким протка
своје ближење фебруар.

Завија Бореј монотоно
над јамом, живот где тражимо…
Скувајмо вина, нама склоно
зло исполинско да зблажимо.

Радуј се, хуљо једноока,
спиј, задњи гутљај довршивши:
прићи ће поноћ тихо, с бока,
дим с вејавицом вани сливши…

Добро је – пловити уз фар, немо
скинувши руно и, понико,
слушати вапај Полифемов:
„Ко обогаљи тебе?“ –  „Никоооо!“

Вавилонски пут

вода притиче прагу и прах се враћа праху непознатом…
по вавилонском идем трагу у панталонама прсканим блатом,
лутам казахстанским номадским путем, корачам чумацким пољем,
а чији сам, и куд запућен, то ми је не памтити боље,
не знати станице пространства, туђих градова тмину,
у негостољубивости странства родног гнезда топлину,
птића-сродника лица хладна… Породични спомен је слеп, до краја:
на дрво се успузала куна гладна, осташе само љуске од јаја…

идем поред гробаља и тамница, одећу туђу на себе набацах.
опрости ми, мама, умрех, а душица – пуна је скакаваца,
на челу жиг копита, на задњици је урезан драфт, и
џепови пуни су антрацита из црних напуштених шахти.
оче, сасеци моју грбу мачем, небо нек саспе со на гној…
нису библијске нарикаче сањале бол, разоран, ко мој.
реке однеше прагове, реч је расута, све речи прах разноси,
и нема вавилонског пута… само пепео у мојој коси.

___________________
Драфт – реч са више значења, овде цртеж, план пута

Напуштајући Лас Вегас

Баце л у ватру кофер електронских писама,
гореће мегабајти и љубави и злости.
Тек све изгубив, схватиш зависност што те слама.
И падаш, ко хром човек, без штапа и милости.

Толико је слободе, да, чак, плаши човека:
ко да се не утопи у тако јамном пољу…
Желиш ли – изучавај статуе древног века,
желиш ли – сквичи, као да те данима кољу.

Море, бунгалов, плажа, без амбиција царских,
то је – оно о чему снио си, тако жарко.
Можда, пијан, у катер ускочити рибарски,
јурнути, с пиратским криком, за самотном катарком.

У луци плодове забрањене кушати, после свега…
Пјани се тајфун клупча на небу, трен пре чистом,
и жена, негде, пева „Напуштајући Лас Вегас“…

Идеално вече за самоубиство.

Прелазак

Ништа брже од прелазака: зид зине попут гроба,
излећу искре из прамрака, ко снег се топи соба,
иступа Кора, и кроз пару цветају шипак, тиса, глог, и
спокој се пали као барут, стиже флаутист козоноги
жива се распе, сати касне, мач се с власи обруши,
и последње се мисли гасе… Поноћ, циљ ближи души,
узлебди душа – ко жар-птица, нема запрека; пламти
у небу – расвит, у срцу – жбица,
на поду – болнички мантил…

Advertisements