Ознаке

Јове у Лакомици (Звижд, имање Лукића, с-и Србија, Пек) (фотодокументација заветина, 2012?

Јове у Лакомици (Звижд, имање Лукића, с-и Србија, Пек) (фотодокументација заветина, 2012?

Река Сугаклеја залази за тршчак,
лађа од хартије плови по речици,
и дечак стоји на песку златноме,
у дланима вилин-коњиц и јабука.
Прекривено мрежом дугином ту крило
одзвања, и лађа папирна са вала
њише се, ветар изнад песка шуми,
и све занавек остаје баш такво…
Где је вилин коњиц? Одлете. А где је
бродић? Отпловио. Где река? Отекла.
1933.
* * *
Да, ко раније, остадох гордељив,
заувек бих те напустио, строг;
све с чим растанак немогућ је – то
што не завреди труд, што царства мог
напола дели поредак недељив.
И рекао бих:
– Односиш са собом
сто обећања, сто празника, сто
речи. Можеш их са собом однети.
Мени остаје хладан расвит лети,
сто окаснелих трамваја, и сто
капљица кише на путу трамвајном,
сто уличица, сто улица, сто
капљица кише која јурца за мном.
1934.
Позив на путовање
Одлазимо, одлазимо, је ли твој кофер спремљен,
за хиљаде рубаља карата платих већ, а пути – недоходни,
посетићемо, напокон, моје далеке земље,
град Блажено Детињство и град Гробови Родни.
Посетићемо, желиш ли, град љубавног Страха,
Град Центрифолију, град Отворен Клавир.
над сваким градом дрхтури лептир драгог праха,
али постоји и град Увреда давних.
Тамо крај стазице стоји оклопни воз на шаторском крилу,
и брат ме учи да пуцам и да пушим.
А у граду Музике деца свирају Клементијеве сонате на силу,
и град је напуштен, и туђ узнемиреној души.
Погодићеш по влажној соли,
прочитаћеш по трави да у даљини, на крају земље моје –
море слободно шуми, степама да одоли,
и да у луци бродови стоје.
И ако бар нешто остварљиво има
од мојих обећања, подарићу ти, кад засним,
Град Море, и Град Паробродског Дима,
и град Морски Расвит.
– Мени је досадно у твојим градовима – рећи ћеш – Не знам
како ћу у граду Музике живети, никог не волећи, удвоје.
А морски расвит и море, раширено ко бездан –
плаво је море било и без тебе моје.
1937.
* * *
Стид ме да руку пружам њима,
лашцима, пезама, лоповима,
да им се смешим, да им се јављам,
њихове дроље да поздрављам.
Бескрвне очи да им гледам
док звецка бронза, мира не да,
док за прозором пуца бетон
од марша (ратни гром над светом) –
све бајонет за бајонетом.
Отидимо, нек нас дозове
мир, међу куле, међ возове,
међу мостове, међу траве,
у даноносну очну плавет.
Река и ехо горског стења,
и звонки метак суочења.
1938.
___________ Препев Владмира Јагличића. (Извор: добијено од преводиоца!)

____

* Арсениј Александрович Тарковски родио се 25. јуна 1907. године у Јелисаветграду, Херсонска губернија. Његов отац био је службеник локалне банке, а предак по очевој линији, пољски племић Матвеј Тарковски. Отац песников се налазио под надзором полиције због учешћа у народовољачком покрету, три године је провео у тамницама Вороњежа. Из свог другог брака са Маријом Даниловном Рачковском добио је два сина, старијег Валерија, који ће погинути у грађанском рату 1919. године, и млађег, Арсенија. У породици су гајили култ уметности; песников отац је сарађивао у локалним новинама и, за себе, преводио са италијанског и француског, Игоа, Дантеа, Леопардија. Млади песник је 1921. године са својим пријатељима у локалним новинама објавио песму са акростихом у којој је била јасна, негативна алузија на Лењина.

Advertisements