„ЧЛАН НЕМАЧКЕ КОМИСИЈЕ ЗА КЛЕВАТАЊЕ СОВЈЕТСКЕ ВЛАСТИ У ВЕЗИ СА НЕМАЧКИМ ЗЛОЧИНИМА У ВИНИЦИ“

(Из књиге Предрага Пузића „Ломача за Sensa „-стр. 68-72)

 У јулу месецу 1943. године, чланом међународне комисије за испитивањеи утврђивање ратних злочина, формираној по немачком налогу, силом прилика постао је и др Светислав Стефановић. Он је пре рата имао богату медицинскупраксу. Као војни лекар, учествовао је у Балканским и у I светском рату, један је од оснивача и дугогодишњи председник Југословенског и Српског лекарскогдруштва, а средином тридесетих година био је и директор београдскогопштинског санитета, више пута одликован највишим државним одличјима, па су све ове чињенице, као и његово германофилство, вероватни поводи за ово учешће. Поменуту комисију сачињавали су још и други стручњаци различитихпрофесија, из бројних земаља – лекари, новинари, професори универзитета, па чак и свештеници.Задатак ове комисије био је да испита и утврди истинитост совјетских навода по којима су Немци били одговорни за погубљење више хиљада људи у Катинској шуми, у близини града Винице и реке Буг, у Украјини. Разлоге заовакав немачки ангажман можда би требало потражити у варљивој ратној срећи, која је на источном фронту и у северној Африци Немцима све више окретала леђа. До почетка лета 1943. године, англоамеричке јединицестациониране у Алжиру и у Мароку, завршиле су чишћење целе севернеАфрике од италијансконемачке војске, а у јулу месецу искрцале се на италијанско острво Сицилију. Управо у то време одиграла се и једна од највећих битака на руском фронту, Курска битка, коју Немци губе а совјетскеоружане снаге започињу своје наступање ка западу. У таквој ситуацијиГебелсов пропагандни штаб настојао је да европској и светској јавности Црвену армију прикаже као дивљу, злочиначку хорду, а рат сила Осовине против такве армије оправданим.

Светислав Стефановић је о овом свом путешествију, у једну од тада окупираних совјетских република, оставио драгоцено сведочење објављено крајем јула 1943. године у београдском листу Српски народ . У чланку поднасловом „Поука и порука из Винице“,винички песник, како га је мало доцнијеоквалификовао Ели Финци, пише да је масовно убијање вршено, по мишљењу судскомедицинских стручњака, по старости дрвећа и другог растиња на гробовима, и по другим документима, 1937. и 1938. године. Дакле, пре уласканемачких трупа на ову територију, 22. јуна 1941. године.

Када је комисија завршила свој рад и резултате изнела у јавност, пољска избегличка влада, стационирана у Лондону, уложила је званичан протест код совјетске владе, после чега је уследио и прекид дипломатских односа између Пољске и СССР.За ископавање плитких гробова у густој Катинској шуми, из којих су вирили делови људских тела, Немци су употребили пет стотина руских ратних заробљеника. Помоћник главног тужиоца Совјетског Савеза, пуковникПокровски, изнео је на нирнбешком процесу „званичне доказе“ руске специјалне комисије која је, у међувремену, испитала околности под којима су вршена стрељања, и утврдила, наводно, да је злочин над заробљеним пољским официрима и војницима извршила немачка војна установа, прикривена по дименом „Штаб 537 батаљона за изградњу“, којим су командовали оберлајтнант Рекс и лајтнант Хоп. Покровски је одлучно одбио и саму помисао да јестратиште заправо дело јединица Црвене армије. Један од изнетих совјетскихдоказа био је да су жртве убијане из пушака немачке производње, и да су код њих пронађени лични документи на којима се јасно виде датуми, као и година издавања 1941-ва.

Међутим, после вишегодишњих истраживања, започетих 1987. године,заједничка пољско совјетска комисија установила је да су масакр ипак починиле трупе црвене армаде над елитом заробљених пољских официра и војника, након совјетске окупације дела пољске државе, у јесен 1939. године.Злочин је извршен у пролеће 1940., а број настрадалих већи је од петнаестхиљада.И Милован Ђилас пише о овом злочину. И, посредно, о Стефановићу.У листу Нова Југославија, штампаном на Вису у пролеће 1944. године,особа са партијском књижицом број 3, објављује чланак под насловом „Поводом Катинског злочина“(88), у којем се позива и на Стефановићев запис изСрпског народа. Ђилас, наравно, није у недоумици када су у питању стварнипочиниоци масакра. А ево како и којим речима квалификује чланове комисијеи Стефановића: „Скупили су (Немци) некакву новоевропску глајхшалтованукомисију, од познатих хитлероваца. Из изјава појединих чланова комисије,види се да посао комисије није био у утврђивању криваца, него у псовањубољшевика. Тако су чланови комисије дали махом овакве изјаве: нас не чудиовај злочин бољшевика, јер су они радили и горе ствари; само је бољшевизам могао то да уради; никакво чудо што нова Европа мора да се згражава и тд.Свакоме ко иоле прозире смисао хитлеровске пропаганде, из извештаја те комисије и изјава њених чланова било је јасно да су злочин извршили Немци“.Није ли овим судбина Светислава Стефановића била дефинитивно запечаћена?

Стефановићево учешће у истрази и стављање његовог потписа надокумент истражне комисије у коме се тврди да се у Катинској шуми заправо ради о још једном од низа стаљинистичких злочина, били су додатни тег наСтефановићевој ваги живота и смрти. По свему судећи, и увек будни БеријинНКВД, који је после 20. октобра 1944. године у Београду, једно време, имао своје испоставе, па чак и затвор, уписује Стефановићево име на свој „чорниј“списак.И опроштаја нема.

_

(88) Нова Југославија, бр. 1, стр. 22. Чланак је објавио и московски радио“Слободна Југославија“.

ЛеЗ 0003669    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s