„ЈОНИЋЕВ САВЕТОДАВАЦ…“ / Предраг Пузић

Ни јагњади доста да вуци буду сити.
(Из песме
Немоћ добра Светислава Стефановића.)
И овај наслов позајмљен је из Стефановићеве оптужнице, објављене у  Политици и у  Борби крајем новембра 1944. године. Зашто војни тужилац, ако га је у овом случају уопште и било, за своју тврдњу није поднео бар један валидан доказ? Или је сâмо жигосање, тај добро познати комунистички обичај и метод у обрачунима са идеолошким противницима, та увертира у хајку а после и у лов на људе, било довољно за конструкцију једне смртоносне лажи.У чему се онда огледа Стефановићева наводна кривица? Познато је да онтоком II светског рата није носио војну униформу, нити је на било који други начин био одговоран за злочине почињене у Београду, па, наравно, ни за оне у којима су страдали поједини српски књижевници. Шта више, зна се да је помагао једног комунисту! Реч је о новинару Душану Радосављевићу,послератном партијском новинарском уреднику, иначе предратном пријатељу Стефановићевог сина Павла. „Видиш да је шкрофулозан, и жена му је болесна,живе у влажном стану“, рекао је „Јонићев саветодавац“ зачуђеном Павлу.(75)
За нешто више од две године рада у управи Српске књижевне задруге,Стефановић је углавном живео повучено у кругу своје породице. Повремено је давао интервјуе локалној штампи, а имао је и неколико предавања на радио Београду. (76) Међутим, читава та активност се односила само и искључиво на његов рад у СКЗ. Исто се може рећи и за Стефановићеву сарадњу са Велибором Јонићем. То је била нужна сарадња између предводника једне угледне,националне, културно-просветне установе и његовог ресорног министра.Поновимо да је Јонић, средином 1943. године, због наводних неправилности у раду, покушао да смени Стефановића са места председника и да на његовоместо устоличи Милоша Тривунца, професора германистике и члана Немачке академије наука у Минхену. Зашто би то министар Јонић уопште учинио свом „саветодавцу“? Иначе, њих двојица познавали су се још од пре рата, у време док је Стефановић активно суделовао у раду Љотићевог Збора, чији је генерални секретар био Велибор Јонић.
Као што смо већ рекли у претходном наслову, Управа СКЗ је за све оне књиге које је имала у плану да објави, на основу свог годишњег плана ипрограма (у  Поучнику,  Забавнику и  Колу ), претходно морала да тражи и добије сагласност од немачке цензуре. То је била неминовност. Стефановић је преко својих веза у Немачком научном институту и колеге Хенрика Барића настојао да сви предвиђени наслови добију потребно одобрење. Међутим, понекад то није успевало, чак ни за оне књиге које су у предратној Југославији, од представника социјал-марксистичке литературе (77), проглашаване за апотеозе фашизму. Такав је случај и са Велмар Јанковићевом драмом  Државни непријатељ бр. 3
.Од оних аутора чије су књиге објављене у једном од два  Кола, као и од оних аутора чија су дела предвиђена за штампу (укупно 72), Задругина управа је,како је то иначе обичај и правило, претходно морала да тражи њихову сагласност и одобрење, што је још било пропраћено и одговарајућим уговором.За дела оних писаца који више нису били живи одобрење је тражено од чланова њихове породице, или легитимних наследника. Међутим, било је и оних књижевника који нипошто нису хтели да своја дела угледају објављена у Задругиним издањима, и којима такав став није замеран, нити су они због тога прогањани.Иво Андрић је, писмом упућеним из Сокобање, 18. септембра 1942.године, обавестио Стефановића да не жели да и једна од његових приповедака уђе у замишљену  Антологију савремене српске приповетке (састављачиМладен Ст. Ђуричић и Боривоје Јевтић), с образложењем да би се „… унормалним приликама, разумљиво, одазвао овоме позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама не желим и не могу даучествујем ни у каквим публикацијама“. (78)
И одговор Исидоре Секулић је негативан: „Позиву се не могу одазвати јернемам оно што вама у Задрузи треба. Моја белетристика није прича. Оно што јенајвише прича, Кроника паланачког гробља,дугачко је, једном доминантом држано, и издато од Књижевне задруге других времена.“ (79)
„Сматрао сам за своју дужност“, пише Стефановић у одговору ИсидориСекулић, „да Вам упутим позив за учешће у Задругиној антологији и као једнојод сарадница Задруге због Кроникекоју Вам је Задруга издала. После Вашегодговора и противно Вашој жељи, наравно да се ништа неће учинити“. (80)
Милан Кашанин, у то време управник Музеја кнеза Павла, је писмом од 25. маја 1943. године Стефановићу потврдио пријем његовог „изванреднољубазног писма“ од претходног дана, обавестивши га, такође, да не жели да и једна од његових приповетки уђе у предвиђену  Антологију савремене српскеприповетке (81).
Да ли су због оваквог свог легитимног става Андрић, Секулићева или Кашанин прогањани у време окупације? Да ли је било ко од њих,Стефановићевом заслугом, свој живот завршио у бањичком логору или на јајиначком стрелишту?Узгред, и Андрић и Исидора су последњег дана децембра 1944. године, упросторијама Српске књижевне задруге, постали чланови новооснованог „Удружења књижевника који живе у Београду“. Један од основних услова,уједно и прво правило овог удружења, био је да нови чланови потпишу да“стоје на линији НОБ-а“, као и да ће радити на „рашчишћавању књижевнихпитања“. (82)
МождајевојнитужилацI корпусаНОВЈуСтефановићевомтексту „ИзграђивањеНовеСрбијекаосељачкедржаве“, штампаномуЈонићевомСрпскомнароду, наБожић 1942. године, пронашаоизвеснеелементезасвојуфамознутврдњу. Ево шта Стефановић пише о гоњењу : „Нова Србија својим бившим држављанима, који су се ставили или се стављају у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима, треба да анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана“. Одузимање држављанства, које предлаже Стефановић,није ни мало безазлена ствар. Лењин је негде записао како му је прогонство теже падало и од саме робије. Ипак, има ли у овим Стефановићевим речима и трага позиву на сурове обрачуне са свима онима који су се, у то ратно време,определили за другу страну? Има ли претњи и позива на истребљење, као што их је било у комунистичкој штампи за сво време рата, а нарочито у Београду после 20. октобра 1944. године?
Петар Стамболић је, на страницама партизанског  Гласа (83) , у пролеће 1944-те, крајње прецизан и јасан: „Запамтиће сва издајничка пискарала који су своја пера умакали у српску крв. Нека их нико и ништа не може сакрити, до црна земља.“ Стамболић није усамљен. Са истог и других места слично су поручивали и други предводници револуције, па, како ћемо видети, и књижевници попут Ђорђа Јовановића. Посебна су „прича“ они писци који су након „ослобођења“, на страницама београдске штампе, своја пера претварали у крвави мач.Подсетимо још да су свим оним истакнутим књижевницима који су се налазили ван земље, било у избеглиштву, заробљеништву или дипломатскојслужби, уколико би одбијали да признају нови, Титов поредак, власти одузимале држављанство и проглашавале их издајницима. За оне који су били избегли, па заслугом „савезника“ изручени, поступак је унапред био јасан -смртна казна. Такав је био случај са Јездимиром Дангићем.И још неколико речи о гоњењу. На првој ванредној скупштини Српске књижевне задруге, одржаној 22. априла 1945., књижевник Божидар Ковачевић прочитао је резолуцију (85) у којој се осуђује рад Комесарске управе СКЗ, а њени чланови жигошу као издајници. Светислава Стефановића је посебно означио као „кажњеног издајника“. То, наравно, није све. Резолуцијом је, између осталог, било предвиђено да се из чланства Задруге заувек бришу чланови Комесарске управе, као и сви њени добротвори у време окупације, да сви књижевници врате добијене хонораре (86) а да се књиге, штампане у два Задругина кола, исеку и претворе у стару хартију. Некадашњи Стефановићев пријатељ Вељко Петровић, човек кога је Стефановић својевремено, на велика врата, увео у београдски књижевни круг, и кога ни на свом предавању у новосадској православној црквеној општини, у марту 1943. године, није заборавио да истакне и похвали, подржао је текст резолуције, нагласивши:“Поштовани задругари, чули сте ову резолуцију која ће остати у историји наше драге Задруге као једна тешка али, у исто време, једна светла ствар“. (87).

__

(75) „Са писцима и о писцима међуратним“, разговарао Драгољуб С. Игњатовић, Институт за књижевност и уметност  , 1992., стр. 75.
(76) Једно од предавања одржано је под насловом „Улога и задаци СКЗ“; Књижевниархив СКЗ, Записник састанка Ком. управе од 15. јуна 1942.
(77) Ђорђе Јовановић: „Фашизам на позорници“, објављено у Књижевном савременику  1936., прештампано у Јовановићевој књизи „Студије и критике“, Просвета1949.,стр. 256.
(78) Књижевни архив СКЗ, Фонд преписка са писцима; писмо Иве Андрића СветиславуСтефановићу. Када су прилике постале нормалне , 1945., Андрић постаје чланом упраног одбора СКЗ који потврђује, благо речено, низ некњижевних одлука, донетих претходно на ванредној скупштини добротвора СКЗ.
(79) Књижевни архив СКЗ, Фонд преписка с писцима; писмо Исидоре Секулић упућено из Београда Светиславу Стефановићу, 16. октобра 1942. И Секулићева, која је, некада била заљубљена у Стефановића, постаје чланом поменутог послератног Управногодбора СКЗ. Она је и један од аутора Резолуције ванредне скупштине СКЗ, од 22.априла 1945., којом се, између осталог, осуђује рад Комесарске управе,Стефановић проглашава издајником, а објављене књиге предлажу за рециклажу.
(80) Књижевни архив СКЗ, Фонд преписка са писцима; писмо Светислава Стефановића Исидори Секулић, недатирано, 1942.
(81) Књижевни архив СКЗ, Фонд преписка са писцима; писмо Милана Кашанина. Кашанин је, иначе, за време окупације објавио две књиге «Два века српског сликарства» и «Уметници и уметност».
(82) Када је краајем шесдесетих година САНУ одлучила да у своје редове прими, за редовног члана, Милоша Црњанског, академик Иво Андрић се успротивио рекавши како то није по правилима јер се прескаче звање дописног члана. Црњански никада није постао српски академик.
(83) Петар Стамболић: „Смртна казна за ратне злочинце“, Глас , бр. 3, март 1944.,стр. 8. Чланак је потписан иницијалима „С. К.“ (84)    Видети у  Документи има записник ванредне скупштине СКЗ.
(85) На другој седници управног одбора (24. јуни 1945.), секретар Божидар Ковачевићизвештава да су вратили цео хонорар, или почели да враћају у ратама: Десимир Благојевић, Десанка Максимовић, Боривоје Недић, Владимир Мошин, Миливоје Ристић, Живко Спасић, Јела Спиридоновић Савић, Никола Трајковић, Боривоје Јевтић и Младен Ст. Ђуричић; Архив СКЗ, Записник састанка управног одбора од 24. јуна1945.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. - Каирос: Сремски Карловци, 2003. - 163 стр.;илустр. - 21 цм.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. – Каирос: Сремски Карловци, 2003. – 163 стр.;илустр. – 21 цм, странице 62-68.

(86) Реч је о предавању под насловом «О утицају угарских Срба на наш културни развитак», одржаном 28. марта 1943. године. У организацији Српске читаонице, у свечаној сали новосадске Српске православне општине .
(87) Петровића је у победничку колону одвела једна његова песма коју је испеваопротив „Дражиних кољаша“. Носиоцима нове власти се придружује готово из истих разлога као и Марко Ристић. По сведочењу Петровићевих пријатеља њему као да суједино важне биле његова књижевна промоција и материјална сигурност. Пре рата јеиз руку кнеза Павла примио Ленту Светог Саве, а после рата из руку Јована Веселинова кључеве од раскошне виле.
___________   Књига се може прочитати (у целини , али : без фотографија, факсимила, епистоларних прилога и родослова који су штампани у књизи) на следећој интернет адреси http://www.slashdocs.com/xpxtk/predrag-puzic-lomaca-za-sensa.html

 

ЛеЗ 0003668   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s