У сусрет неславним годишњицама

На овој страни ће убудуће бити публикована грађа, наравно доступна грађа, која на неки начин потврђује чега бисмо могли да се стидимо и шта не бисмо смели да заборављамо и прећуткујемо.  Следеће године, 2015. године, априла месеца, биће пуних 70 година како су „Српску књижевну задругу“ запосели интернационалци, тј. југословенски комунисти и њихови приушници. Овде објављујемо позамашнији одломак, без икаквих коментара, из „ЗАПИСНИКА ванредне скупштине Српске књижевне задруге, одржане на дан 22. априла 1945. године“ ==========================================

(Грађа на тему: Нова „ослободилачка“ Инквизиција, Апокрифне књиге, Резолуције)

(……)

Божидар КОВАЧЕВИЋ (чита): – Ванредна скупштина добротвора СКЗ, која је одржана у Београду, на дан 22. априла 1945. године, пошто је саслушала из-вештај Ђуре Гавеле, делегата Повереништва просвете АСНОС-а у СКЗ, и после дискусије једногласно је донела ову

РЕЗОЛУЦИЈУ

На дан 12. јуна 1942. године, одлуком окупаторског министра Велибора Јонића, од легалне управе СКЗ одузета је имовина Задруге и предата на руковање Коме-сарској управи. Од тога дана па до 20. октобра 1944. године, када је Народно-ослободилачка војска и Црвена армија ослободила Београд, СКЗ управљала је ова Комесарска управа састављена од људи који су се свесно и са планом, да задовоље своје личне амбиције, па и личне материјалне прохтеве, примили да служе немачком окупатору и његовим помагачима, изродима свога народа.

Комесарска управа водила је све послове СКЗ мимо њених писаних Правила. Али што је много важније, во-дила је све послове противно њеној светлој традицији и са намером да високе просветно-културне циљеве Задруге стави у службу окупатора, који је и на томе пољу хтео и желео да српски народ што више понизи и увреди. У томе је Комесарска управа потпуно и успела, јер рад СКЗ за то време није био њен рад, обележен светлом прошлошћу од пола века, већ је то био рад издајника свога сопственог народа у служби окупатора.

Стога скупштина СКЗ осуђује цео тај рад Комесарске управе, који је насилно вршен у име СКЗ, и јавно проглашава:

да цео књижевно-издавачки рад Задруге од 12. јуна 1942, па до дана ослобођења Београда 20. октобра 1944. године, није рад СКЗ, већ срамно дело издајника српскога народа, који су седели у Комесарској управи и оних који су их у томе помагали, и стога пред целим народом тај рад проглашава ништавним.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. - Каирос: Сремски Карловци, 2003. - 163 стр.;илустр. - 21 цм.

Предраг Пузић: ЛОМАЧА ЗА SENSA : Злочин и казна Светислава Стефановића. – Каирос: Сремски Карловци, 2003. – 163 стр.;илустр. – 21 цм.

1

Али, у исто време, ванредна скупштина СКЗ сматра да је њено право и дужност да, и са своје стране, казни све оне који су овако упрљали часно и светло име СКЗ, и стога, позивајући се на право које јој даје чл. 21 Правила СКЗ, решава:

1) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, њени добротвори који су се ставили у службу окупатора и били чланови Комесарске управе: Др Светислав Стефановић, Драгутин Костић, Тодор Манојловић, Јеремија Станојевић, Младен Ст. Ђуричић, Боривоје Јевтић и Милан Терић.

Они се више никада, док су у животу, не могу примити за добротворе Задруге, нити их после њихове смрти може ико за добротворе Задруге уписати.

2) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, они њени добротвори који су пристали и одобрили да се њихове књижевне творевине штампају у издањима Комесарске управе, за то примили хонораре, као и они који су продали комесарској управи рукописе, а ова их није штампала.

Они се више никада, док су у животу, не могу примити за добротворе Задруге, нити их после њихове смрти може ико за добротворе Задруге уписати.

3) Сви остали књижевници и јавни радници, који нису били добротвори СКЗ а пристали су и одобрили дса им Комесарска управа штампа њихове књижевне творевине, или који су рукописе продали Комесарској управи, а ова их није штампала, било зато што рукописе од њих није никада ни примила, или их је примила али их није штампала у својим издањима, не могу се више никада, док су у животу, примити за добротворе Задруге, нити их после њихове смрти може ико за добротворе Задруге уписати.

4) Исто тако, док су у животу, не могу се никада примити за добротворе Задруге они власници ауторских права оних умрлих књижевника од којих та ауторска права потичу, а који су њихова дела и рукогписе продали Комесарској управи, без обзира да ли их је ова штампала или не, нити их после њихове смрти може ико за добротворе уписати, а искључују се из редова чланова СКЗ сви њени добротвори који су тако поступили.

По себи се разуме, да ће СКЗ, када јој то буде могуће и то надлежни у њој одлуче, штампати дела ових умрлих наших или страних књижевника, која су на овај начин злоупотребљена од стране власника ауторских права.

2

У исто време ванредна скупштина СКЗ, позивајући се на члан 7 Одлуке о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и њихових помагача за време окупације; о важности одлука које су за то време донете; о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације, а коју је донео АВНОЈ 3. фебруара 1945. године, решава:

1) Да се од лица која су у времену од 12. јуна 1942. па до октобра 1944. године, од Комесарске управе примила хонораре за рукописе које нису никада предали ни Комесарској управи, ни Задрузи до данас, нити се ти рукописи налазе у поседу Задруге, ако је потребно и судским путем захтева, да примљене хонораре у целости врате СКЗ, с тим да њихова дела, овако продата Комесарској управи, СКЗ не може више никада штампати.

2) Да се од лица, која су у истоме томе времену од Комесарске управе примила хонораре за рукописе које су продала Комесарској управи и који се данас налазе у по седу Задруге, а које Комесарска управа није штампала, ако је потребно и судским путем захтева да примљене хонораре у целости врате Задрузи, с тим да њихова дела, овако продата Комесарској управи, Задруга не може више никада штампати. Рукописе ће Задруга вратити писцима, односно власницима ауторских права, када Задрузи буду вратили дужне суме.

Имена свих оних на које се односе одлуке ове резо-луције, под Iи II,налазе се штампана на странама 33 до 44 Извештаја о раду Комесарске управе.

Комесарска управа примила је у чланство СКЗ 65 нових добротвора, чија су имена штампана на странама 49 и 50 Извештаја о раду Комесарске управе. Они су помагали на овај начин рад Комесарске управе, односно жељу окупатора да Задруга и за време окупације ради, па како је скупштина већ својом претходном одлуком огласила књижевно-издавачки рад Задруге под окупацијом ништавним, то скупштина одлучује, да се и пријем у чланство СКЗ, који је и извршен у времену од 12. јуна 1942. до 20. октобра 1944. године, поништи и да се добротвори, које је Комесарска управа за такве примила, бришу из чланства СКЗ, јер су постали мимо њених правила и у чланство примљени од Комесарске управе, чији рад не може ни у овоме погледу бити обавезан за Задругу. Добротворни улози на тражење ових лица биће им враћени у релацији вредносги динара 20 :1, у оном износу колико су стварно уплатили до 20. октобра 1944. године на име добротворног улога. И она лица док су у животу не могу бити примљена за добротворе Задруге, нити их после њихове смрти неко за добротворе може уписати.

4

Да би се у потиуности ликвидирао књижевно-издавачки рад Комесарске управе, ванредна скупштина решава:

1) Да се све книге штампане од Комесарске управе, у времену од 12. јуна 1942. до 20. октобра 1944. године, под именом СКЗ, као Кола и које носе бројеве од 301 до 312 закључно, оглашавају као апокрифна издања СКЗ и према томе све те књиге не сматрају се издањем СКЗ.

СКЗ наставиће издавање својих књига са наредним бројем 301, јер је последња књига штампана од СКЗ изашла под бројсм 300.

Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу СКЗ, а које јс штампала Комесарска управа под бројевима од 301 до 312 закључно, повлаче се из продаје у Задрузи и оне ће бити предате фабрици хартије, да их преради у чисту хартију.

Комесарска управа, уз учешће власника ауторских права, злоупотребила јс светла имена наших писаца, пок. Стојана Новаковића, оснивача и првог председника СКЗ, и пок. Стевана Сремца, и штампала њихова дела „Село“ и „Лимунација на селу“. Исто тако злоупотребљен је и класични енглески писац Шекспир, чије је дело „Млетачки трговац“ Комесарска управа штампала у преводу кажњеног издајника и председника Комесарске управе Др Светислава Стефановића. Скупштина жали што је морала и таква дела да уништи.

2) Комесарска управа, противно обичајима Задруге, откупила је од других издата и штампана дела Боре Станковића и Момчила Настасијевића, па их у својој продавници, као трговац, продавала. Скуиштина одлучује, да се преостала тако откупљена дела продају књижарима-трговцима.

5

На овој скупштини иопуњена управа СКЗ овлашћује се да код свих власти и судова у случају потребе, предузме све мере, па и тужбе подиже, да се одговарајућа решења скупштине у дело спроведу, а ставља јој се у дужност, да одмах по овој скупштини изврши све одлуке које по правилима спадају у њену надлежност.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Поштовани задругари, чули сте ову резолуцију, која ће остати у историји наше драге Задруге, као једна тешка али у исто време једна светла ствар. Молим вас да размислите мало и да донесете одлуку да ли је примате.

Има реч задругар Московљевић.

Др Милош МОСКОВЉЕВИЋ: – У резолуцији је предвиђено да се добротворима који су дали свој улог за време окупације врати новац. Ја мислим да њима не би требало ништа враћати зато што је тај новац Комесарска управа потрошила.

Др Светислав ПРЕДИЋ: – Ја не бих могао да примим предлог г. Московљевића. То би значило да се Задруга користи новцем тих људи. А Задруга неће због тога пропасти.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: Другови задругари, резолуција је добро смишљена и добро је састављена, и она је

логична, али у извесним крајњим комсеквенцијама рекао бих да иде даљс него што би иптереси Задруге захтевали. Шта да радимо са „Селом“ Стојана Новаковића? Новаковић није крии што га је једна Комесарска управа, издала, но вредност тога дела расте. Ја бих био за то да се таква дела која имају своју крајњу вредност не уништавају. Можете са њих скинути повез и од њих створити издања Задруге, и зато мислим да овде треба ублажити резолуцију и не уништавати трајне вредности.

Вељко ПЕТРОВИЋ: Дозволите и мени да кажем неколико речи поводом излагања нашег доктора Шећерова, који се срдачно заузима за интересе Задруге и требало би те његове речи извести на чисто. Доносећи ове оштре судбоносне мере у резолуцији, Задруга је имала извесно етичко и патриотско мерило. Она није улазила у оцену уметничке, духовне вредности дела, него је имала само ово мерило и под удар тога мерила пада ито дело, и тако то треба разумети. То је она ограда, то је морална страна. А друга је страна материјална. Задруга ће, сигурно, у извршењу свога програма вратити се на класична дела нашег иеликог духовног радника Стојана Новаковића, на дела Шекспира. Вратиће се зато што су њихова дела пала као жртва свега овога што се овде догађало, и ми сс осећамо дужни према њима да им дамо једну сатисфакцију. А оцениће задругари да ли вреди тај гест који је једна форма, али форма није само половина, она је цела садржина, и да ли ова одлука, да ли вреди због нешто мало магеријалног, да ли према великом судбоносном гесту Задругином, да ли то није сувише ситно да цепамо корице са књига.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: – Ја се слажем у начелу. Осуда морална, патриотска треба да стоји, али ако она буде изречена, те су књиге већ у публици, код чланова, и њихова библиофилска врсдност биће овим гестом подигнута. Не можемо ми ићи од једног члана до другог да уништавамо те књиге. Треба видети како ће нова управа то ликвидирати, а не мислим да идемо да спаљујемо књиге.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Има реч г. Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: – Ја не могу да се сложим са, свакако, добронамерним предлогом г. доктора Шећећова. СКЗ је упрљана и друг Ђуро Гавела, у завршној реченици свога Извештаја, подигао је пред целим српским народом и пред целом нашом јавношћу, једну страшну и доказану тешку оптужбу. На такву оптужбу треба да дође и пресуда, и резолуција која се предлаже јесте та праведна пресуда.

СКЗ жели да од оног што се зове прљавим делом добије чисту хартију.
Вељко ПЕТРОВИЋ: – Има реч инжењер Смиљанић.
Инг. СМИЉАНИЋ: – Ја сам био на једном ужем састанку, кад је говорено о појединим стварима које се сада излажу у резолуцији. И у сваком другом проблему одмах сам схватио да је правилна мера. Ви сви знате да је спаљивање и уништавање књига ишло кроз векове, и ниједно спаљивање није дало добар глас и углед онима који су то чинили. Осетио сам даље ту, желећи да укажем настрашан злочин и грех лица која су у питању, да ми, желећи да на тај грех укажемо свету, не учинимо и ми нехотице једну грешку, за коју ће можда доцнија времена казати „ови су ишли даље него што је требало“, и нису били израз онога што морални и честити људи раде, него су радили по осећајима једног момента. Не ова материјалнастрана, не сва та вршљања која су вршила лица са Светиславом Стефановићем, све то није страшно, него стра; шна је појава да су се нашли људи интелектуалци да се приме тога посла. Мој предлог би био да се тај мали бројкњига блокира…
Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: – Није мали број књига!
Инг. СМИЉАНИЋ:   Замолио бих вас да мало размислимо.

Др Миодраг ИБРОВАЦ: – Ја сам добро размислио о разлозима које су колеге изнеле и ја сам против тачке да се књиге спаљују. То би било једно праволинијско праосуђе које нијс увек најбоље. Ми можемо на сваком примерку тих књига да ставимо етикету, да је издата у време кад јс СКЗ била обешчашћена.

Што се тиче добротвора, ја мислим да има људи који су се несумњиво добронамерно уписали, уписали своје дете које је преминуло, или неког другог. То можемо да прихватимо, а што сс тиче књига, мислим да не бисмо постигли циљ.

Ђуро БАЊАЦ: Ја бих молио да се прими предлог друга Московљевића, и да се новац који су добротвори уплатили за време окуипације не враћа. Ти су људи помагали реакцију.

Што се тиче уништавња књига, ја разумем разлоге изнете у резолуцији. Али уништавањем корица ми смо уништили половину књиге. Споменуо бих Гетеа, који не само да је био пријатељ Француске револуције него је био и пријатељ Бонапарте, и целокупна његова дела противе се нацизму…

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: – Није ни знао за њега!

Ђуро БАЊАЦ : Био је против, а био је осим тога и масон. Ја бих био за предлог друга Смиљанића да се то остави – за доцније. Има још издања која су изашла за време окупације, па би по тој логици требало и њих уништити. Имате песме Ђуре Јакшића, иако је Сима Пандуровић осуђен, не због редиговања ових песама, него због других, горих ствари.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Овде углавном имамо два предлога. Један је садржан у резолуцији, који предлог усваја и брани наш задругар пријатељ Живановић, који иде за тим да се улози врате онима који су за време окупације постали добротвори Задруге, и да се сва издања од броја 301 до 312 пониште и да се пошаљу фабрици хартије, и да се прераде у чисту хартију. Други је предлог другова Шећерова и Смиљанића, да се та издања не поништавају, већ да се блокирају и задрже, те да будућа управа и редовна скупштина донесу резолуцију и одлуку шта ће с тим издањима чинити. И да ли ће та издања, на овај начин као издања ван издања СКЗ, са жигом обележити и да то буде једна ограда, а улози да ли да се врате новоуписаним добротворима за време окупације, пошто их је стара управа већ прохарчила. Молим да се гласа прво по једној ствари, па онда по другој.

Ко је за то да се улози не враћају оним људима који су постали добротвори за време окупације нека устане (мањина је устала, већина седи). Проглашујем да је Скупштина усвојила резолуцију да се улози не враћају.
Ко је за мишљење да се у броју тих истих добротвора одвоје они који не могу бити одговорни, јер су били
малолетни или покојници, нека устане (већина устаје).
Дакле, усвојили смо одлуку да се то не тиче малолетнихи мртвих.
Долазимо у погледу издања, на чему су мишљења подељена и постоји становиште противно овоме у резолуцији. Ко је за то да се та издања уништавају, нека устане (мањина устаје). Колико ја видим већина је за резолуцију.
Ја стављам поново питање: ко је за то да се резолуција овако интегрално донесе нека устане (већина устаје). Већина је за резолуцију.
   Милош МОСКОВЉЕВИЋ: – Ово је крупна ствар и немојте да се прегласавамо. Молио бих да се остави новој управи да она то изнесе пред редовну скупштину.

Др Светислав ПРЕДИЋ: – Ми смо дали и сувише важности овој ствари. Ми смо морално осудили рад Комесарске управе, књиге смо дезавуисали, и књиге не признајемо као издање СКЗ, а остављамо новој управи да се то питање реши.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Да ли примате овај предлог? (гласови: примамо!). Прима се предлог да се овлашћује будући управни одбор, који ће бити изабран, да донесе решење по овоме питању.

Има реч задругар Милан Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: — Ја мислим да смо због погрешно постављеног питања скренули са праве дискусије. Погледајте како тај текст резолуције гласи. Ми никакву књигу не ставл.амо на индекс, нити ичије књиге спаљујемо. Ми немамо намеру да јуримо по кућама и књижарама, да те књиге одузимамо и бацамо на ломачу! Овде не може бити други интерес Задруге у питању него чисто морални интерес.Овде нема ничег „праволинијског“ што би требало да се замени, него се иде за тим да се са имена СКЗ скине љага бачена на њу. Ја бих молио задругаре да резолуцију, како је предложена, приме и да пређемо даље на рад.

Вељко ПЕТРОВИЋ: — Молим вас да гласамо за резоуцију како је предложена. (Један глас: како је предло-
жена у оригиналиом тексту?!) Јесте, како је предложена. Скупштина је суверена и она ће имати да се изјасни.
Та реченица у резолуцији гласи: „Све књиге, које се у овом тренутку налазе у поседу СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под бројевима од 301 до 312, повлаче се из продаје у Задрузи, и оне ће бити предате фабрици
хартије да их преради у чисту хартију“.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: – Ја предлажем да се избрише овај последњи део реченице и да се каже, да се књиге стављају на расположење новом управном одбору.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Ако се повуку књиге из продаје, онда се мора да сазива нова скупштина, а ако се књиге ставе на расположење новом управном одбору, онда значи да он има да одлучи. У овом погледу скупштина треба да одлучи да или да се прими интегрално текст по предлогу задругара Живановића, или да се књига повлачи из продаје и стави на располагање управном одбору.

Др Светислав ПРЕДИЋ: – То је констатовање једне моралне осуде, а ово слање књига фабрици хартије то је санкција. Ми не признајемо да је то књига издања СКЗ и нека се то претвори у чисту хартију.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: – Ми се не можемо да сложимо и жалосно би било да се овде не сложимо. Скупштина Задруге треба да има поверење у управни одбор. Ми не смемо да ту књигу отуђимо, иако нам остављате право, ми можемо да их предамо на прераду у хартију. Оставите нама то поверење, јер се без поверења не може радити.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Имамо два предлога: текст пријатеља Живановића и овај текст који предлаже министар Продановић, да чланови управног одбора донесу решење да се књиге повуку из продаје.

Др Светислав ПРЕДИЋ: – Па управни одбор има то право. Он има право и кућу да прода. Нама треба морална осуда.

Ђуро ГАВЕЛА: – Ја нисам очекивао да ће доћи до мимоилажења по овој тачки у скупштини. Ја сам очекивао да ће се предлог примити аплаузом. Ми не спаљујемо ничије књиге, али да су издали и свих 12 књига Његошевих дела, ми би и те књиге осудили. Ја молим скупштину да не оставља да то решење донесе нова управа, него да се то овде реши. Јер, ефекат ће у јавности бити много јачи, ако то овде будемо решили.

Чедомир МИЛОСАВЉЕВИЋ: – Овде је у питању 20 000 књига, а то је око 6 милиона динара. Зато сам ја за предлог да се кљиге блокирају док редовна скупштина не реши шта ће с њима. По питању чланова добротвора, ја сам за то да се сви бришу.

Љубица РАДОЈЧИЋ: – Ја мислим да господин има право. Не би требало да учинимо један сирановски гест тиме што кажемо да хоћемо да спаљујемо та дела. Јер говори се о томе да превод господина Стефановића није добар, а ми нећемо да кажемо да тај превод не ваља, ми хоћемо да осудимо личност.

Миодраг РИСТИЋ: – Ја сам превео четири свескеМацинијеве о Словенима, и јако ми је пријатно што сам
те преводе предао Задрузи још 1939. године…

Ја молим да се стави на гласање предлог резолуције друга Живановића онакав какав је.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: – Постоји и предлог г. Продановића

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Текст резолуције већ је био стављен овде на гласање и пошто се појавило и једно компромисно решење министра Продановића, ја ћу поново ставити на гласање ову реченицу резолуције: „Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под бројевима од 301 до 312 закључно, повлаче се из продаје у Задрузи и оне ће бити предате фабрици хартије, да их преради у чисту хартију“.

Ко је за тај текст резолуције молим да устане.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: – Није право, увек они који су против треба да устану!

Вељко ПЕТРОВИЋ : Проглашавам да је текст резолуције усвојен како је предложен од друга Живановића. Има ли још ко какву примедбу, па да завршимо дискусију? (Нико се не јавља за реч.) Дозволите ми да прогласим да је ова резолуција примљена. Да ли скупштина прима резолуцију са корекцијом да се од добротвора, који морају бити искључени, јер су уписани за време окупације, поштеде неодговорна лица?

Ђуро ГАВЕЛА: – Ја мислим да је Стефановић водио политику да прибави на скупштини већину својих гласова, и зато мислим да тај предлог не треба примити. Ја предлажем да се сви избришу и оставља им се могућност да се јаве новој управи, и она ће изабрати кога ће да прими.
Вељко ПЕТРОВИЋ: – Ми поново покрећемо ово питање а у ствари је резолуција примљена.
Дозволите ми да замолим друга Војновића да прочита извештај о садашњем имовном стању СКЗ.
Лујо ВОЈНОВИЋ: – Имовно стање СКЗ на дан 22. априла 1945. године:
1)      стални капитал, у смислу правила СКЗ, у заокругљеним цифрама 2 625 500.;
2)      обртни капитал 2 653 501.;
3)      добротворни улози 320 000 и
4)     Вуков фонд 13 500.
Миодраг РИСТИЋ: – Има ли Задруга дуга?
КОСОРИЋ:   Нема.
Др Славко ШЕЋЕРОВ: – Ко је састављао овај извештај?
Вељко ПЕТРОВИЋ: – Књиговођа.
Др Славко ШЕЋЕРОВ: – У којим динарима?
КОСОРИЋ:   – У окупацијским.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: – Овај би биланс требало ревидирати и да се израчуна у новим федеративним динарима, зато што овако како стоји не даје праву слику.

КОСОРИЋ: То су старе цифре које су тако вођене и које се и сада тако воде. Фондови су у хартијама од вредности, и они се воде као што су вођени. Једина цифра од 59 000 динара налази се у каси и то је новац окупациони, и једино та цифра може да се претвори.

Др Светислав ПРЕДИЋ: – Сад ће доћи наређење министарства финансија да се изврши превођење на нове динаре, у размери 1: 20, и то ће бити извршено.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Да ли примате извештај о имовном стању СКЗ на дан 22. априла 1945? (Примамо.)

Да пређемо на попуну управног одбора. Књижевни одбор треба попунити са пет чладова, економски са једним и надзорни са два члана. Предрадње су вршили педесеторица добротвора и задругара на неколико својих конференција. Саслушајте друга Уроша Џонића.

Урош ЏОНИЋ: – На нашим конференцијама ми смо видели која су имена испала и која треба да се попуне. После дискусија и са члановима старе управе, дошло се до једне листе, а имена су таква да мислим да можемо да их примимо. У књижевни одбор пао је предлог да уђу: Исидора Секулић, Вељко Петровић, Иво Андрић, Јован Поповић и Ђуро Гавела. За економски одбор био би Др Димитрије Перовић. За надзорни одбор Јован Јовановић и Живорад Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Да ли Задруга прима ове предложене чланове? (гласови: да чујемо који су били стари чланови управе). Сада ће вам друг Џонић прочитати целу листу.

Урош ЏОНИЋ: — Књижевни отсек: Исидора Секулић, Јаша Продановић, Марко Цар, Вељко Петровић, Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Јован Поповић, Ђуро Гавела, Павле Стевановић и Др. Драгољуб Павловић; економски отсек: Бошко Ковачевић, Владимир Симић, Милан Живановић, Богдан Несторовић и Др. Димитрије Перовић; надзорни одбор: Тодор Мраовић, Петар Петровић, Брана Тодоровић, Јован Јовановић и Живорад П. Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Примате ли предложене листе Отсека? (Једногласан одзив: примамо). Констатујем да је предлог акламацијом примљен. У име новоизабраних чланова ја вам захваљујем на поверењу. Има реч директор Ристић.

Миодраг РИСТИЋ: – Нова управа СКЗ треба да размисли о начину како ће она бити на нивоу новог времена. С обзиром на лица, и у погледу моралном и у погледу књижевном, можемо имати наду да ће ново стање бити задовољено.

Др Милот МОСКОВЉЕВИЋ: – Ставимо новој управи нашу жељу да нова управа за идућу скупштину изради једаи програм свога рада, уколико је могуће.

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Захваљујем на сугестијама. Молио бих да задругар Живановић каже неколико речи о новој скупштини.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: – Педесет добротвора који су сазвали ову скупштину ставили су ми у дужност да се на данашњој скупштини обухвати и питање сазивања нове редовне скупштине. Данашња скупштина је ванредна скупштина, која је имала за дужност да ликвидира прошлост Комесарске управе и да изабере, односно попуни, управни одбор СКЗ да би Задруга могла да настави свој нормални рад по Правилима. И зато вам педесет сазивача ове ванредне скупштине предлажу и моле, за сагласну одлуку да се, мимо Правила, прва редовна скупштина одржи у току ове године кад се за то укаже прва могућност и кад нова управа сврши своје послове. На тој скупштини мора се решити и ликвидирати 1940/41 година, и ликвидирати и ових пет година које стоје иза нас. (Гласови: прима се!)

Вељко ПЕТРОВИЋ: – Управа је у обавези да што пре сазове скупштину, до августа или септембра месеца, ове године.

Захваљујем вам на труду и љубави, које сте посветили овом послу и молим вас, да захвалимо господину и другу Гавели, који је уложио толико труда, да прегледа стање Задруге и стање магацина књига, и да то данас пред нас овде изнесе.

Ја закључујем ову ванредну скупштину.

Скупштина је закључена у 12 часова.

________ Извор: споменута књига Предрага Пузића, стр. 112- 129.

Ова изврсна Пузићева књига има за мото следеће стихове
„Нама нису
од гледања у ломаче,
пресахле сузе.“
Бранислав Петровић

Рецензенти ове књиге беху Миливој Ненин и Драго Кекановић, што им служи на част. Предлажем данашњој СКЗ да у свом редовном Колу прештампа ово изврсно читање и истраживање прошлости, чији нам рецидиви излазе на нос и данас. Па, ако одштамапју, добро. Ако не прештампају, опет добро. Барем ћемо знати на чему смо. У сваком случају, најшира јавност треба да сазна како је свој рад „кренула“  СКЗ 1945. године – спаљивањем књига оснивача СКЗ, Стевана Сремца и других – 20. 000 књига!! Читајте пажљиво овај Записник, који је прворазредни документ о много чему, па и о појединим учесницима на тој скупштини, Вељка Петровића, рецимо… Врло радо ћемо публиковати разложно писане утиске читања и разумевања овог документа, који са временске даљине, доста тога казује паметном човеку, зашто је Србија, па и њена књижевност и култура, и много шта друго, још увек у „међупростору“…Нажалост, Пузићева књига је штампана у само 500 пр. Добро да је и у толико.Потражите ту књигу. Немојте ми веровати на реч. Потражите је и прочитајте је!

 

ЛеЗ 0003667    

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s